Perfekcionizam – 5 načina na koji krade radost
Vaspitana sam kao devojčica za primer – najbolji šak, odličan student, uvek težeći da budem još bolja. Moje obrazovanje je bilo pravolinijsko – osnovna škola, Matematička gimnazija, jedan od najbokljih studenata svoje generacije Elektrotehničkog fakulteta. Sve je delovalo isplanirano, po PS-u. Nakon toga sam odlučila da započnem doktorske studije i da počnem da gradim karijeru u razvoju softvera u privatnoj kompaniji. Moj svet, spolja, izgledao je savršeno, a iznutra, počeo je da se urušava. “Moranja” i “važno” prestali su da donose satisfakciju ostvarnenja. Sve je postalo besmisleno i prazno. Osećala sam se jadno uprkos svom poslu, obrazovanju, fitnesu, vezi i prijateljima. Tada je i započelno moje putovanje ličnog razvoja (pre osam godina u trenutku kada pišem ovaj članak). Mnogo toga se na tom putu pojavilo, a jedna od njih nedavno mi je privukla posebnu pažnju, kao pojava – perfekcionizam.
Perfekcionizam je u psihologiji definisan kao osobina ličnosti koju karakteriše težnja ka savršenstvu i postavljanju visokih standarda performansi, praćena kritičkim samovrednovanjima i zabrinutostima u vezi sa ocenama drugih (Wikipedia) [1] [2].
To sam bila ja tokom celog svog školovanja i polazilo mi je za rukom da zadate standarde ispunim, međutim, kada sam napustila svet definisanih akademskih očekivanja, ovo je postao najmoćniji mehanizam za samodestrukciju. Ovaj tekst je moja refleksija teme, iz ličnog iskustva.
1. Perfekcionizam se fokusira samo na ono što nedostaje
Postavljate jedan cilj i ostvarujete ga. Sledeći, i sledeći. Uvek postoji nešto više što je trebalo da je već urađeno, a nije. Dobri ste u poslu koji obavljate, postoji neko bolji. Najajbolji ste u onome što radite, postoji neko ko zarađuje više. Zadovoljni ste svojom karijerom, prijateljima i svojom fizičkom kondicijom, postoji neko ko je zadovoljniji porodičnim životom. Ako ste u braku, postoji neko ko već ima decu.
Evo jednog primera iz svakodnevnog života. Nedavno sam razgovarala sa jednim prijateljem koji ima 25 godina:
- On: „Već godinu dana radim kao diirektor jedne firme, a trenutno takođe radim na inovativnom projektu sa prijateljem… (objašnjava mi projekat)“
- Ja: „To je impresivno! Ti si zaista jedan od najuspešnijih ljudi koje sam upoznala! “
- On: „Hvala, ali onda ne poznaješ toliko uspešnih ljudi. Još uvek nemam nešto svoje, i dalje radim za nekog drugog. Tako da, ja to ne bih smatrao baš uspešnim. Jer znam dosta ljudi koji su i mlađi od mene a imaju svoje projekte, i ”uspešniji” su generalno”
Zbunio me je – jednostavno sam mu dala kompliment, podelila svoj utisak o onome što mi je upravo objasnio, i umesto da ga primi onakvog kakav je, rastavio ga je na racionalan i okrutan način. Znam da je skroman, ali nisam očekivala ovu reakciju.
Konstantno traženje sledećeg cilja koji treba postići je navika
Konstantno traženje sledećeg cilja koji treba postići je navika, obrazac razmišljanja, koji se ponavlja iznova i iznova godinama. To menja vaš fokus i usmerava ga ka stvarima koje niste uradili (ili bar ne dovoljno dobro). A sve zato da biste napredovali i uspeli.
U školi to dobro funkcioniše. Gura vas da razvijete neke delove svog potencijala i izgradite radne navike.
Tokom godina, usredsređenost na ono što nedostaje, obučava vaš um da traži i uočava sve što nedostaje. A u tom postupku odbacuje postignuća i vrednosti koje stvarate, ne pridajući im na značaju.
Vi ne dozvoljavate sebi da uživate u vašim uspesima, da ih slavite, da slavite život. Odmah idete na sledeći izazov. U stanju ste da vidite samo ono čega nema i ne cenite i vrednujete ono što već imate. A to vas na duge staze čini nezadovoljnima i nesrećnima. Život vam se čini prazan, besmislen, da nemate svoju svrhu. A sve to proizilazi iz jednostavne činjenice da ne uspevate da uvidite šta je to što već imate i šta ste do sada stvorili i uradili.
Rešenje
Ovakvo ponašanje je teško promeniti, zato što je vaša slepa tačka, ali nije nemoguće. Osoba bi radije rekla: „Ne, ne mogu to da promenim, zadatak posle zadatka i sledim cilj za ciljem. Ako to promenim, tada to ne bih bila ja, ne bih bila marljiva i ne bih zaslužila uspeh! “ Istina je da zaslužujete uspeh, a ako vi ne vrednujete sopstveni uspeh i postignuća, niko drugi neće. A to činite tako što namerno prekidate naviku neprekidne jurnjave fokusirajući se na vrednost: Kada tok destruktivnih misli preti da vas preplavi, morate sebi reći: „Ja vredim. Uspela sam ovo i ovo i ono i sve to ima vrednost “. U početku će vam delovati čudno, besmisleno, blesavo, ali postepeno će poboljšati vaš osećaj sopstvene vrednosti i vrednosti vašeg rada. Morate biti strpljivi i uporni.
Dalju razradu ove teme pisala sam u tekstu: Sindrom varalice – samovrednovanje (deo II).
2. Perfekcionizam paralizuje vaše akcije
U pokušaju da uradite sve na najbolji mogući način, bez grešaka i neuspeha, potreban vam je plan akcije. Ali nije bilo kakav plan, potreban vam je savršen plan! Cilj planiranja nikada nije savršen plan, nego koliko toliko procena. Inače bi planiranje trajalo večno. Obeshrabruje vas svako “ali” i sve ideje što može poći po zlu i na kraju upropastiti vašu ideju. Postajete iscrpljeni vlastitim mislima, a da zapravo ništa niste ni uradili. Misli su vam kompleksne, trudite se da pronađete savršena rešenja izbegavajući sve nedostatke.
Primer takvog ponašanja je jedan od mojih bivših kolega. On se toliko brinuo kako treba da formatira neki izveštaj, šta da napiše, kako će to izgledati nadređenima, žaleći se sve vreme kako ima važnijeg posla, da je čitavu nedelju proveo raspravljajući o izveštaju – sa mnom i bilo kim ko je hteo da ga sluša. Kladim se da je mogao da napiše izveštaj i u međuvremenu dobije dve povratne informacije, ali umesto toga jedino što je uradio bilo je da brine.
Problem unapred
Moj lični primer je bio sa vratima tuš kabine. Trebalo mi je skoro godinu dana da nazovem prodavnicu koja mi je prodala tuš kabinu da objasnim da ljudi koji su radili renoviranje kupatila nisu znali kako da montiraju vrata (koja su spadala) i da mi treba od njih da mi pošalju nekoga ko će to umeti da uradi. Jednom kada sam pozvala, vrata su bila montirana za manje od nedelju dana, nisu mi ni naplatili! Moj tok misli krenuo je od odlučivanja da li je bolje tražiti od radnje preporuku (mogli su da odbiju) ili da pokušam da pronađem nekoga sama, kako to da uradim? Ko može da mi da preporuku? Kada će ta osoba moći da dođe? Da li će moći, ovaj put, da obavi posao kako treba ili ću morati ponovo da zovem za mesec dana? U tom trenutku sam zamišljala vrata koja ponovo spadaju, i potrebu da to neko ponovo popravlja. Preplavljena takvim razmišljanjima odustajala sam.
Taj obrazac sam otkrila i u razgovoru sa ljudima koji su mi veoma bliski. Ako ta osoba ima problem, odbacuje je svako rešenje koje joj se predoči, lako pronalazeći „ono što u tome nije dobro“ i „koji je rizik u tome“ i „146 načina zašto to neće funkcionisati u njihovom slučaju. ” Glavni problem je u razumevanju procesa promene:
„Šta god verujete da možete ili ne možete, počnite. Akcija ima u sebi magiju, milost i snagu. ” – Goethe
Rešenje
Počnite. Na putu će se pojaviti smernice, tragovi i pitanja, ali kada jednom krenete u akciju, akcija će pratiti akciju i sa svakim korakom bićete bliži realizaciji. Razmišljanje će vas ostaviti na istom mestu gde ste bili juče.
3. Perfekcionizam nije isto što i kvalitet
Držite stare delove ličnosti i očigledno nekorisna ponašanja, obično nesvesno, utemeljeno na prošlosti. Ono što perfekcionizam održava živim u ličnosti jeste verovanje da ćete, ako ga pustite, postati osrednji, izgubiti ono što ste do sada izgradili, prestati da obavljate kvalitetan posao.
Zapravo, ništa od toga nije tačno.
Jednom kada prestanete da se brinete o tome šta bi moglo da pođe po zlu i šta je sve moglo da se uradi bolje, plašeći se da će neko otkriti nesavršenosti i osramotiti nas u javnosti, razmišljajući i brinući o onome što mislite da je važno učiniti, prestaćete da budete pod stresom. Moćićete da zapravo slušamo šta je zaista važno za vaše nadređene, klijente, saradnike. Bićete otvoreniji za iskrenu komunikaciju, povratne informacije i moći ćete da uradite ono slušate – šta je najvažnije, a ne ono što je savršeno. Jednom rečenicom postaćete efektivniji i prijatniji za rad, a samim tim uspešniji.
Rešenje
Treba samo pustiti sopstvena razmišljanja koja se vrte u krug i pitati se šta je ono što zaista donosi vrednost.
Dalju razradu ove teme pisala sam u tekstu Sindrom varalice – Kako ga prevazići? (deo I).
4. Veoma je demotivišuće za saradnike
Imati perfekcionistu za saradnika nije nimalo zabavno. Frustrirajuće je. Kritikovaće bez ideje za poboljšanje, ili će zgrabiti posao samo za sebe neučestvujući u timskom radu, jer misli “Ja to mogu bolje”. Ako je perfekcionista nadređeni, verovatno će upasti u mikromenadžment i neće uspeti da delegira posao. U oba slučaja, rezultat za saradnike je isti – frustracija i demotivacija za rad i aktivno učestvovanje. Ilustruvaću to primerima.
Prvi primer je neki tekst rada koji smo kolega i ja zajedno pripremali. Ja sam pisala osnovni tekst (pošto mi je bilo lakše nego njemu da pišem na engleskom), a on je davao povratne informacije, komentare i predloge. Trebala nam je čitava večnost da sve to sastavimo. Bila sam očajna nad nejasnim komentarima da mu se ne sviđa neka rečenica ili da nešto ne zvuči dobro i da bi to trebalo parafrazirati. Da sam znala bolje, bolje bih napisala! Sa svakom iteracijom imala sam sve manje motivacije da bilo šta ispravim. U mojim očima nije trebalo da napišemo savršen tekst, već razumljiv – naš mentor bi svakako dao povratne informacije na suštinu sadržaja, a mi ćemo ionako morati da ispravljamo, zašto izgubiti dragoceno vreme na nešto što će verovatno biti izmenjeno. Da ne spominjemo da je posle toga, sve ispravljao lektor. Na kraju, nakon brojnih iteracija i mnogo frustracije, predali smo tekst rada i dobili negativan odgovor iz časopisa – dobili smo puno korisnih komentara o tome što je bilo važno urednicima i šta bismo trebali da poboljšamo. To nam je ukazalo šta je zaista važno, a šta smo mislili da je važno i oko čega smo gubili vreme.
Može on to bolje i mikromenadžment
Drugi primer je još jedan kolega perfekcionista koji nikada nije bio zadovoljan tekstom, menjajući ga iznova i iznova, beskrajno. Štaviše, sa svakom iteracijom se pojavljivalo nešto drugo, tako da se početna ideja širila, stvari su se nagomilavale, a proces je vodio od nečega što je „gotovo završeno“ za mesec dana, do nečega što dva meseca kasnije još nije završeno. Početni tekst koji je koleginica predložila i njena ideja je rastavljena i gotovo je nestala u ovom procesu. U međuvremenu, projekat je izgubio pripritet za kolegu perfekcionistu i ostavljen je po strani, čekajući da se njegov raspored oslobodi, kako bi mogao da odobri konačnu verziju. Koleginica se na kraju osećala demotivisano i odvojeno od tog projekta.
Rešenje
Čak i ako znate da možete da uradite nešto bolje nego drugi, nemate vremena da radite sve. Zato pustite druge ljude da žive, stvaraju i prave greške. Uz vašu pomoć i iskrenu povratnu informaciju vaši saradnici mogu da nauče i da se poboljšaju i tada će i vama i drugima biti lakše. Oduprite se iskušenju da radite umesto drugih i to samo na svoj način!
5. Ograničava vašu karijeru
Perfekcionizam čini gotovo nemogućim učenje iz iskustva i uživanje u tome. Iskustvo podrazumeva da ste uradili mnogo toga, i da nije sve bilo uspeh. Neke od ovih stvari bile su najbolje što se u tom trenutku moglo uraditi, ali ipak nisu dale dobre rezultate. Za perfekcioniste je to vrlo uznemirujuće.
To sam prepoznala osvrćući se na brojne situacije kroz koje sam prolazila kao projektni menadžer, a koje su za mene bile preplavljujuće i veoma stresne. U svakom trenutku pokušavala sam da optimizujem svoje ponašanje, da uradim ono što je ispravno, da zadovoljim klijente i istovremeno pokušavam da sprečim da se pritisak prelije na moje saradnike. Preispitivala sam sve što sam radilao, proživljavajući noćnu moru, da sam mogla da uradim nešto bolje, da sam trebala da znam bolje i da okolnosti ne bi trebale da su te koje su da je neko (druge strane uključene u projekat) to bolje osmislio. Osetila sam se kao neuspeh svaki put kad nisam znala šta da radim.
Stres je u tada bio neizbežan. Izgaranje (burnout) je bilo neizbežno. Preplavljena imperativom da uradim optimalnu stvar i da moram da znam i shvatim šta je optimalna stvar, sa mnoštvom faktora koji se svakodnevno menjaju nisam uspelao da uvidim da ja i ono što radim, iako nije bilo savršeno, je donosilo važan napredak na projektima. Možda bi neko drugi uradio nešto drugačije, ali to ne znači da bi dalo bolje rezultate. Druga važna stvar koju sam na ovaj način propustila su dragoceni saveti i komentari iskusnijih i starijih rukovodilaca, kao i njihov način postupanja sa situacijama u kojima ja nisam znala šta da radim.
Rešenje
Ako ste neko ko nastoji da se poboljša, danas ćete uvek biti bolji nego što ste bili juče. Glupo je mučiti se „to je trebalo da znam” i osećati se loše zbog toga. Postavljajte pitanja, tražite savet, tražite rešenja i verujte svojoj intuiciji umesto da previše razmišljate.
Moguće je prevazići perfekcionizam
Ključno je:
(1) postati svestan svog ponašanja
(2) ne kriviti sebe za to, već se fokusirati na učenje
(3) naučiti da cenite sebe i svoj rad uprkos tome što nije „savršen“.
Koliko god jednostavno zvučalo, zahteva ličnu odluku, posvećenost i mnogo samosvesti da bi se na nesavršen način pratio put vrednosti, a ne put perfekcionizma. Koja su vaša razmišljanja? Znate nekoga ko bi ovo trebalo da pročita? Podelite i komentarišite.
Do sledećeg čitanja,
Minja
The form you have selected does not exist.
[1] Stoeber, Joachim; Childs, Julian H. (2010). “The Assessment of Self-Oriented and Socially Prescribed Perfectionism: Subscales Make a Difference” (PDF). Journal of Personality Assessment. 92 (6): 577–585. doi:10.1080/00223891.2010.513306. PMID 20954059.
[2] Flett, G. L.; Hewitt, P. L. (2002). Perfectionism. Washington, DC: American Psychological Association. pp. 5–31.