Ovo je poslednji tekst serijala autentičnost. Na ovim linkovima možete pronaći prvi, drugi i treći deo.

Želela sam da ga napišem još krajem avgusta, međutim nikako nije išlo, izgleda da je bilo potrebno da se još neki događaji odigraju da bi ugledao svetlost dana. Sada ga oživljavam i pišem, da sa vama podelim još jedan važan element autentičnosti – koncept “u redu je”, ideju o podnošenju i preuzimanje odgovornosti.

Želim da znate sa kog ličnog mesta vam pišem – čini mi se važnim za razumevanje cele priče. Leto, koje sam provela sa par odlazaka u Crnu Goru, prodrmalo me je iz svakodnevice. Jasno sam videla i osetila koliko mi znači spontanost i sloboda gde ići, kuda, kako provesti vreme, sa kim. To je zapravo bio pravi odmor od planova, obaveza, striktnih dogovora, jakog tempa… 

Dalje, čuti priče različitih, novih ljudi, upoznati nove ljude, uživo, takođe je bilo osveženje posle perioda “socijalne distance.” Probudio se u meni osećanja topline, ljubavi, zahvalnosti za život i sopstveno postojanje, bliskosti, nežnosti… Osećaj ušuškanosti, opuštenosti i to da ne moram ništa i da me niko ne bocka i ne gurka, nego da mogu da budem u miru i slobodno razmenjujem misli i osećanja sa drugima – neprocenjivo.

Sve to, i mnogo više (to iskustvo detaljno sam oslikala i ispričala u prethodnim tekstovima) napravilo je kontrast sa mojom svakodnevicom u Beogradu. Svakodnevicom koja je bila organizovana, programirana, efikasna… Bez nekih trzavica, ali i bez nekih uživanja i uzbuđenja. Neki uobičajeni razgovori počeli su da mi paraju uši. Počela sam da primećujem koliko često osećam grč u stomaku, stegnutost vilice, trenutke kada zadržavam dah. Bezvoljnost. I naravno u kojim situacijama se tako osećam. Kao pod lupom, uvidela sam kako moj uobičajeni dan zaista izgleda. 

Da li je ovo stvarno moj život?

Intenzivno sam razmišljala i razgovarala sa bliskim ljudima kako da jedan deo tog morskog raspoloženja zadržim i u svakodnevnom, uobičajenom životu. Bilo mi je krivo što se život vratio u kolotečinu – posao od 9 do 5, tri dana od kuće i dva iz kancelarije, treninzi, kuvanje, spremanje, ostale obaveze… 

Zbogom profesorka…

U tim razmišljanjima i nedostajanju leta koje se završilo, pogodila me je jedna tužna vest. U nedelju uveče, 25.09, kolega sa fakulteta poslao mi je link iz novina – preminula je naša profesorka Srbijanka Turajlić. Moja generacija na Elektrotehničkom fakultetu bila je poslednja kojoj je predavala pred odlazak u penziju.

Vest o njenoj smrti pogodila me je lično – osetila sam žaljenje, tugu i gubitak, iako sa njom nisam imala neki poseban odnos kao student. 

Ona je za mene bila simbol nekoga ko veruje u viši cilj.
I ko radi za taj viši cilj.
Ko živi u skladu sa sobom i onim u šta veruje.
Definicija intelektualke.
Za mene je bila privilegija poznavati je i slušati uživo.

Njen odlazak je bio šok koji me je dodatno razdrmao, podsetivši me na završne godine fakulteta (u period kada mi je ona predavala), ko sam tada bila, kako sam živela i šta me je pokretalo. Setila sam se kako je izgledalo verovati u neki u viši cilj. Biti posvećen i deo nečega većeg od mene same. I koliko sam od toga udaljena. Koliko mi to nedostaje. Koliko sam kompromisa napravila od tog vremena do sada.

Sve je to dovelo do promena nekih mojih pogleda na trenutnu realnost i načina razmišljanja. Rezultat toga je i ovaj tekst – čini mi se jako važnim, da ta, neka ključna mesta, podelim sa vama, postavim vam slična nezgodna pitanja koja sam i sebi, navedem vas na razmišljanje i sveukupno, motivišem da se pomerite tamo gde će vam biti lepše i bolje nego što je sada. 

Da je samo ovo ili ono bilo drugačije…

Kako to obično biva, jednom kada nečega postanete svesni – ne možete da se vratite nazad. Svest funkcioniše samo u ekspanziji – kada nešto uvidite i zaista spoznate – ne može da nestane, i ne možete da ne razumete. 

Tako je i za mene postalo nemoguće da ne uradim ništa. U potrazi za sledećim korakom, odlukama, jasnoćom ciljeva frustriralo me je to što ne vidim jasno. Previše pitanja i otvorenih tema, a premalo odgovora. Ušla sam u analizu prošlosti – zašto je to tako, zašto ne znam tačno šta ću. Da je samo ovo ili ono bilo drugačije… Na to se nadovezao samokritičar ukazujući na moju odgovornost za trenutno stanje – odluke iz prošlosti kojima sam zapravo prikrivala svoje strahove i ubeđivala sebe i druge da je baš to prava stvar. Veoma brzo sam se rastužila i snuždila i raspoloženje mi se pokvarilo. 

Međutim, kao da je deo moje ličnosti, onaj koji stoji sa obe noge na zemlji, prevrnuo očima i rekao: “Ne ponovo. Dosta je više.” Prenula sam se, a tok mojih misli izgledao je ovako nekako:

“Da, ti si čovek i ta prošlost i taj put je u redu.
Ti si imala svoje blokade, povrede, razočarenja i isto tako uspehe i lepa iskustva.
I tvoji roditelji su uradili najbolje što su mogli u ludom vremenu devedsetih, da obezbede, zarade. I oni su nečija deca i imaju svoje traume i nezrelosti.
Neko drugi imao je drugačije tuge, boli, probleme i drugačije uspehe. 
I svi ti mehanizmi adaptacije i racionalizacije kojima si sebe ubeđivala da ti se nešto dopada i da je to baš ono što si htela, iako si osećala da to nije za tebe – i to je u redu.
Plašila si se da sebi priznaš da nije to to.
Plašila si se da ne deluješ kao promašaj.
Plašila si se da ne budeš odbačena i ismejana.
Plašila si se da nećeš dobiti ništa bolje, a da ćeš i to što imaš izgubiti.
I zato si razmišljala i radila tako kako si radila.
Sada više ne moraš.
Jer sada više nisi ista osoba.
Da plašim se raznih stvari.
Da, ima stvari koje želim i nemam, smem to sebi da priznam jer me sada neće slomiti. Sada to mogu da podnesem.
Ne moram zbog toga da mislim o sebi loše.
Šta god da sam do sada radila, dovelo me je tu gde jesam.
Preživela sam.
Moji su i svi prethodni izbori i sve greške i svi uspesi i svo laganje sebe i sve veštine koje sam stekla.   
Sada mogu da napravim izbor. Pravi izbor koji je u skladu samnom, onim što želim i onim što mi je potrebno.
Ako ne znam šta želim i kuda dalje – moja je odgovornost za saznam.
Ako nemam veštine koje su mi potrebne – moje je da ih naučim. 
Moja je odgovornost da uradim sve-što-je-potrebno.”

Osećala sam se kao da sam udahnula punim plućima. Kao da su sve te stvari i događaji zbog kojih sam žalila i zbog kojih sam sebe kritikovala postali deo mene, gradivna supstanca mog bića. 

Preuzimanje odgovornost za svoja ponašanja i prethodne odluke vraća vam moć nad svojim životom.

Ovo je za mene bio veoma važan trenutak i do njega je došlo spajanjem nekoliko ideja koje su do mene došle od ranije, ali im je trebalo vremena da se slegnu. I zato mi je bilo važno da vam ispričam šta sam zaista razmišljala i kako sam u to stanje došla. A sada da vidimo šta tu ima za vas.

Koju priču sebi pričate – o sebi?

Koju vi priču sebi pričate o sebi, o svojoj prošlosti? Na koji način interpretirate sebe i događaje u svom životu? Ovde sam izdvojila dve priče, možda se pronađete u obe:

“Ja sam takva” 

Ako čujete sebe da izgovarate ovu rečenicu “ja sam takav-takva,” znači da ste se identifikovali sa nekim vašim ponašanjem ili razmišljanjem i ne možete da razumete da se neko tako ne ponaša. Razmišljate ili govorite i “pa zar nije normalno (da osoba X uradi stvar Y)?!” Obično uz to imate i spisak šta ste zbog nečijeg ponašanja morali da uradite, ko vas je iznervirao i šta ste sve istrpeli tog dana. 

Ali vi ste takvi, doživljavate to delom svog identiteta i dobijate neku satisfakciju, opravdanje ili izgovor jer ste baš takvi. Ako neko treba da se promeni – onda su to ljudi koji vas okružuju – da prestanu da rade ono što sada rade, jer tako “ne treba,” i da počnu da rade kako “treba.” Onda će prestati da vas nerviraju i nećete više morati da radite stvari zbog njih. 

Na primer, “ja sam takva, ja imam obzira prema drugima.” A onda vas iznervira kada neko uradi nešto što interpretirate kao nemanje obzira – prema vama ili drugim ljudima. Možda ste želeli da pojedete poslednje parče pite ili je određeni posao smatrate da je trebalo uraditi drugačije – a onda je neko drugi pojeo tu pitu bez da vas je pitao ili je posao, po vašem mišljenju otaljao. 

Moram da vam kažem nešto – vrlo je verovatno da to uopšte nije vaše autentično, nego ste nekada poverovali da morate tako da se ponašate, jer to tako treba (ili da ćete biti loši, odbačeni, nevoljeni itd. ako tako ne radite). A rado bi ste pojeli i poslednje parče pite i otaljali dosadan posao. 

Ali ne, vi se držite toga što ste takvi, toliko vam je to važno, da ćete se radije nervirati, raditi i žaliti do besvesti, nego da nešto promenite. Jer vi ste “takvi”. 

Ljudi koji su samosvesni i prihvataju sebe takvima kakvi jesu, ne govore da su takvi ili onakvi, prosto deluju prema sopstvenim procenama prihvatajući posledice. Postavljaju granice i preuzimaju odgovornost za sopstvenu energiju i osećanja. Ljudi koji se preispituju, takođe ne govore da su takvi ili onakvi jer su svesni da je sve stvar izbora i da mogu da promene svoje izbore, a samim tim i sebe i svoje okolnosti.

Dobro, možda ste nekada ovako razmišljali, počeli ste da otkrivate sebe, shvatili ste da mnogo toga nije vaše autentično i sada znate da, kada vas nešto nervira ili ako vam nešto smeta, uzroke tražite u sebi samima. I tu dolazimo do druge priče.

To je zato što…

Jedna od omamljujućih i privlačnih putanja kojom možete poći dok “radite na sebi” je objašnjavanje (najviše sebi, a onda i drugima), zašto ste takvi kakvi jeste i zašto imate obrasce ponašanja i razmišljanja kakve imate. 

Na primer, perfekcionista ste i plašite se da ne pogrešite jer su vam roditelji cepali stranice iz sveske, pa ste morali da radite sve iz početka ako nešto zabrljate. I sada vas strah od greške guši i bolkira. I kada to znate, idete dalje i vidite da ste zbog toga potisnuli i svoju kreativnu, dečiju stranu i postali preozbiljni, anksiozni itd. I ta priča ide u dalju analizu.

Naravno, ta analiza se nikada ne završi samo na analizi, nego izvuče i neka stara osećanja, tuge, potištenosti, bes, povređenost itd. Neodoljivo je i to i da nekoga etiketirate krivim zbog te situacije koja se trenutno dešava – sebe, roditelje, sudbinu, državu, devedesete. Ako ste samokritični, onda je ovo idealna situacija da vas ta samokritika obuzme i povuče u svoj tamni vrtlog.

Bilo kako bilo, možda ste otkrili zašto je nešto tako kako jeste, izvukli ste i očistili neka stara osećanja, međutim, i po pitanju ponašanja, promenili ste malo ili ni malo. (Ovde mi je važno da kažem, da je i ova faza jako važna i da je često potrebna podrška stručnog lica da se kroz nju prođe i možda se svremena na vreme tu i vrati, ali da traženje uzroka izgubi smisao posle nekog vremena).

Dok god sebi pričate neku priču, vi ste u ulozi žrtve.

Koja god da je priča – pričate je uvek na isti način

Prethodne dve priče, zapravo su jedna te ista, na malo drugačijem nivou svesti. Možda vas sada već nerviram i pitate se kako je to moguće?! 

Suštinski, ugao posmatranja je isti – vi ili neko drugi kriv je što ste tu gde jeste. Kritikujete sebe zašto niste znali bolje, napravili drugačije izbore, ponašali se drugačije. Možda se i stidite i patite zbog toga šta su vam uradili u prošlosti i zašto ste sada tu gde jeste. Možda znate da ste napravili 1001 kompromis i ne želite da pred sobom budete kukavica i komformista. Vi nešto morate ili ste takvi ili je jače od vas. Ili mislite da tako treba. Bilo kako bilo, vi i vaša osećanja su posledica okolnosti i tuđeg ponašanja, vi ste tu pasivna figura (da ne kažem žrtva!). 

I, ako ste svesni nekih od ovih stvari, a i dalje mislite da problem nije tu (jer niko nije savršen, pa ne morate biti ni vi), pozvaću vas da pogledate drugu stranu te medalje: 

• Da li žudite za nečim što nemate?
• Da li želite nešto u vašem životu, potrebno vam je, ali to nemate i to se nikako ne dešava?
• Da li ste motivisani, raspoloženi, puni elana ili se prosto osećate bezvoljno?
• Da li legnete na spavanje sa prazninom u grudima?
• Ili mislima koje vas opsedaju?
• Ili ste uglavnom mirni i spokojni?
• Da li vas nešto konstantno rastužuje ili patite za nečim?
• Da li volite život koji živite? Imate li volje, želje i energije?

Jer ovde se ne radi o savršenstvu, nego o tome da li jeste ili niste zadovoljni onim što živite u svakodnevici. 

Znam da tekst nije magični štapić i da, vi, koji ste samokritični ili imate teške priče iz prošlosti kojih se držite ili se samosažaljevate, nećete prestati sa tim samo zato što ste ovo pročitali. Međutim, dozvolite mi da vam predstavim jedan koncept, koji je mene, vremenom, doveo do upravo onog mesta koje sam vam ispričala u tekstu. Verujem, da i vi, sasvim sigurno možete ovaj koncept usvojiti, primeniti i sebe osnažiti.

Sve je to u redu

Koncept “u redu” došao mi je tek kroz psihoterapiju – tada sam čula, zaista čula da je moje iskustvo, baš takvo kakvo jeste, jedno validno ljudsko iskustvo. Da, sve te vaše priče, sve to sto se desilo u prošlosti – u redu je.

Desilo se, postoji, ljudski je.
Nekome drugom desilo se nešto drugo. 
Prošlost je takva kakva je, a vi je možete interpretirati na različite načine.
I da, neke stvari nisu bile fer.
I da, mnogo puta ste se osećali i povređeno i napušteno i nesigurno i bezveze.
I da, mnogo toga što vas je tištilo niste rešavali direktno i iskreno nego ste se držali svojih priča i raznih vidova racionalizacije i (samo-)manipulacije i ostalih vrši-posao-veština kako bi se izborili sa trenutnom situacijom. 
Da li je sve u vašoj prošlosti onko koko ste želeli? Verovatno nije.
Da li je to što se dešavalo bilo dobro po vas? Možda nije.
Da li su sve vaše odluke bile dobre u različitim situacijama? Verovatno nisu.
Istina je da je to život. 
Uradili ste šta ste mogli.
Uradili ste kako ste najbolje znali.
Da ste imali hraborsti da uradite drugačije – uradili biste drugačije. 
Da ste znali kako da pustite svoje fiks ideje i ispratite osećaj da nešto zapravo nije za vas – to biste i uradili.
Da se niste plašili šta će drugi misliti o vama ako uradite nešto što ste želeli – to biste i uradili.
To vas je dovelo tu gde ste sada. 

Isto važi i za ljude oko vas. I oni imaju neko drugo iskustvo, isto tako šareno kao i vaše, sa svojim borbama, snovima i željama. 

Bilo mi je potrebno neko vreme da svarim tu činjenicu – kako je to u redu kada sam se mnogo puta osećala loše? Zapravo, u redu je u smislu ljudski je, ako ja postojim (a postojim), onda i moje iskustvo postoji i legitimno je. Isto tako ako vi postojite i vaše iskustvo postoji i legitimno je. Validno je. Ljudski je. Oslobađajuće je znati to, da je u redu mesto na kome stoijite baš sada i put koji ste do sada prešli. 

Zašto mi je ovaj “u redu” koncept toliko važan?

Usko povezano sa idejom da vaše iskustvo nije u redu i da prošlost nije trebalo tako da izgleda, leži verovanje da sa vama nešto nije u redu, da treba popraviti, rešiti problem, zakrpiti.

Shvatanje da je moje sopstveno prošlo iskustvo validno, ma koliko bilo teško i bolno, bilo je lekovito. Dalo mi je za pravo da sam i ja validna, u redu, ljudski, da je u redu da postojim, sa svim pogrešnim izborima i mehanizmima laganja sebe. 

Razumevanje da je vaše iskustvo u redu – da je validno i ljudski kako ste se osećali, misli koje ste mislili, načini na koje ste se sa svim tim nosili – daje vam sliku da ste i vi sami u redu, uprkos greškama i time što niste savršeni. 

Vaša samokritika hrani se upravo time da sa vama nešto nije u redu i da šta god da ste uradili – mogli ste bolje, možda je trebalo drugačije, možda nije trebalo išta od toga da uradite itd. Usvajanje ideje da je i ono što nije dobro potpuno validno i ljudsko iskustvo (jer greške se dešavaju) ublažuje ili potpuno isključuje toksičnu samokrtiku zamenjujući je realnim sagledavanjem stvari. 

“U redu” koncept vidim kao protiv otrov samokritike. Ideja da ste u redu otvara prostor za realno sagledavanje sebe. A realno sagledavanje sebe omogućava vam da preuzmete odgovornost – šta je zaista dobro, šta vam služi, a šta vam ne koristi i u čemu grešite.

Osnaživanje za preuzimanje odgovornosti 

Postoji još jedan detalj koji je važan i ide uz ovaj “u redu” koncept, a zove se ideja o podnošenju. Na njega sam naletela u knjizi “Sposobnost za ljubav i rad,” i odnosi se na to da zrela ličnost veruje da može da podnese i bolne i teške okolnosti. Da se neće raspasti, da nešto što je problem nije i užasno i da, na kraju, može da nastavi život uprkos takvim događajima.

Ideja o podnošenju, zajedno sa “u redu” konceptom, omogućava vam da priznate sebi da se neke stvari u vašoj prošlosti nisu odigrale onako kako ste želeli, a da pri tome ne morate od njih da pobegnete – jer nisu užasne i vi ih možete podneti, a takođe, pošto ste vi u redu, onda možete sebi da dozvolite da je to tako bez da sebe krivite i kritikujete.

Evo i kroz primer:

“Stalo mi je do njega i nedostaje mi, ali on mi nije uzvratio.” – niste zbog toga budala, naivna, paćenica. Vi birate šta se vama dopada, kao i neko drugi i nigde nije zapisano da vaš izbor mora da izabere vas (dozvolite mu slobodnu volju). 

“Da, tužan sam. Želeo sam taj posao, ali me nisu primili.” – niste zog toga luzer, promašaj i kreten. Nego se u datom trenutku kockice nisu poklopile. Možda niste bili na visini zadatka, možda su ukinuli poziciju. 

Možda mesto na kome ste sada nije to to – ne znači da nikada neće biti.

Možda sada niste tamo gde želite da budete – na vama je da tamo krenete.

U redu ste, niste jedini koji su imali takve dileme i možete da prevaziđete sve što vas blokira. Sada možete realno da sagledate kako je zaista bilo, bez da odete u kritiku sebe ili drugih. Da prihavtite i sebe i prošlost i svoje dileme i svoje uspehe i da se ponosite svime što jeste, baš danas. 

I znate li šta je još lepše? Sada možete da ispričate drugu priču, napravite izbor različit od prethodnog.
Da izaberete ono što vam zaista treba, iako nikada do sada niste smeli.
Da nađete šta će vas dovesti tamo gde želite i da tamo krenete.
Iako ste do sada, zbog straha, uvek pravili neki kompromis.
U redu je i da svesno napravite kompromis, dok ne usete da razrešite situaciju.
Vi ste ti koji o tome odlučuju. Vi i niko drugi.

Na vama je da uradite sve što je potrebno da biste bili oni koji želite da budete i živeli život kakav osećate duboko u sebi da želite.

E to je, dragi moji ljudi, preuzimanje odgovornosti.

“Budi ono što jesi”

Sigurno ste čuli ovu rečenicu milion puta kada se priča o autentičnosti: “samo budi ono što jesi.” Ja evo napisah pet tekstova o tome da “samo budete ono što jeste.” Ono što je i lepo i na neki način teško je sledeće: ne postoji jedan recept koji funkcioniše za sve ljude. Potrebno je da pronađete ono što za vas jeste, što za vas radi – to je vaša sloboda i životna odgovornost. 

Znam da mnogi od vas koji ovo čitaju, imate već samokritičara koji vam govori da niste dobri jer još niste uspeli da uradite ovo ili ono (na primer da prihvatite prošlost, kažete sebi da je u redu ili prestanete da pričate priče). Zamolila bih vas da to ne radite sebi. Jer svako ima svoj tajming. Svako čuje, oseti i vidi različite informacije u različito vreme. To zavisi od vaše lične dinamike, iskustava, onoga na šta se u tom životnom trenutku fokusirate. 

Ono što sam na sopstvenom putu iskusila je sledeće: magične tehnike i instant rešenja ne postoje (zapravo, verujem da postoji neka vrsta prosvetljenja, ali da se dešava veoma retko u odnosu na uobičajeno ljudsko iskustvo). Zato, čak i ako ne osećate, ne vidite i ne možete sebi da izgovorite “u redu je” i “ja sam u redu,” to je takođe sasvim ok. Za sada mi je dovoljno samo da je ova ideja došla do vas. A ideje, kao i seme koje posejete, treba im vremena da proklijaju u ljudskom umu i porastu u veliku biljku.

Na kraju, za vas imam poseban poklon: rezime tekstova Autentičnosti, zajedno sa radnom sveskom poslaću na mejl čitaocima mesečnog pisamceta. Ovo pisamce, pišem jednom mesečno sa idejom da vas podstaknem na razmišljanja i akciju. Prijava je laka – ostavljanjem e-mail adrese: 

Do sledećeg čitanja,
Minja

Dobrodošli u drugi tekst na temu autentičnosti. Tekstove možete čitati nezavisno, a ako želite da krenete od početka uvod i prvi deo serijala Autentičnosti možete pročitati ovde.

“Put on your war paint” – Nabaci svoje ratničke boje

Fall Out Boy – The Phoenix

Letovanje je prošlo i polako sam počela da gubim taj morski doživljaj. I dalje je za mene bila enigma zašto sam se toliko drugačije osećala na moru, nego u svakodnevici. Usporila sam sa svojim listama i obavezama, usmerila pažnju na osećaj u telu (najviše na dah – kada ga zadržavam, kada plitko dišem, a kada duboko i lagano), gledala da više odmaram, čitam…

Bez obzira na sve to, nepogrešivo sam se vratila u svoj standardni način postojanja, ponašanja, osećaja, reagovanja – operativa, rešavanje problema, racionalnost, obaveze, razmišljanje. Osećaj, lepota, prisustvo… bledeli su, čak i u sećanju.

No kad imate konkretno pitanje, vrlo brzo vam stigne i odgovor. Naletela sam na nekoliko situacija kroz koje sam shvatila zašto se vraćam na staro – jednostavno, osim krajnje funkcionalne, ovaj racionalni način ponašanja i razmišljanja je moja psihološka zaštita i zaštita moje energije. Lakše je postaviti granice, prekinuti neprijatnosti, odgovoriti na neprimerene komentare.

U emotivnosti, ranjivosti i empatiji ta zaštita ne postoji. Iz emotivnog i nežnog identita ja ne znam kako da postavim granice, kako da od sebe odgurnem ono što mi je neprijatno, a da pri tome ostanem u istom raspoloženju. Oklop, bez obzira na to što ograničava, prvenstveno štiti.

Pet dana letovanja, ambijent, osećaj, druženje, sigurnost, opuštenost i ušuškanost otvorile si su prostor da se opustim, prepustim, prestanem da razmišljam i da se branim. Nego da prosto budem prisutna, osećam i uživam. Niko me nije prozivao, zadirkivao, ispitivao, ocenjivao, odmeravao. Bila sam na miru, iako nisam bila sama. 

I to je ključna stvar. Svoje svakodnevno okruženje ne doživljavam kao siguran prostor u kome mogu da se opustim i prepustim, nego da često imam potrebu da se, na neki način, odbarnim. Vođena tim razmišljanjem, pišem ovaj tekst. 

Vaša dnevna doza ugroženosti

Saobraćaj

Jednostavan primer je beogradski saobraćaj. Možda ste i sami imali priliku da podelite svoje mišljenje u instagram anketi. Generalni zaključak i ono na šta sam htela da vam skrenem pažnju – kada vama ne trube, trube nekome pored vas ili ste vi oni koji trubite nekome. Razlozi su raznorazni – neko radi nešto što vama nije u redu (na primer kucka poruke, a na semaforu za levo se upalilo zeleno), neko ima veći auto od vas, ili mu se ne dopadaju zatamnjena stakla ili imate ne-BG tablice, ili niste krenuli čim se upalilo žuto, ili vam se auto ugasio. I tome su izloženi i muškarci i žene. 

No, nije mi cilj objašjnenje saobraćaja, nego činjenica da je to dnevna doza stresa i agresije koju primate na sebe i koja je prisutna kada je saobraćaj oko vas. 

Posao

Drugi prostor (fizički ili samo mentalni) u kome provodite dosta vremena je posao. I pod ovim na mislim samo o konkretnim poslovnim interakcijama, nego i kada sa prijateljima pričate o poslu.

Od klijenata i njihovih nerealnih očekivanja, kompleksnih međuzavisnosti realnih problema koje treba da rešite, kartkih rokova, raznih zadataka između kojih menjate sa jednog na drugi, do zamršenih kancelarijskih odnosa, “dobronamernog” prozivanja i zafrkancije na tuđ račun, priča koje radije ne biste slušali ili čak ogovaranja i ružnih reči. 

Sama izloženost takvoj svakodnevici zahteva dosta energije i nepogrešivo pobuđuje potrebu za reagovanjem i samozaštitom ili borbom. Naš reptilski mozak, kako ga naziva Danijel Goleman, jedan od najpoznatijih stručnjaka na temu emocionalne inteligencije, reaguje brže od svesnog uma i okida signal – bori se ili beži. 

Da li su vam poznata pitanja:

“Zašto je ovo ovako urađeno?”
“Može li to za manje vremena?”
“Zašto je toliko skupo?”
“Kada možemo da očekujemo odgovor?”
“Kada će sve biti završeno?”
“Može li to nekada ranije?”
“Možda je trebalo da uradiš drugačije.”
“Teško ćeš uspeti to i to.”

To mogu biti samo neka od pitanja koja preispituju vas i vaš rad. Lično smatram da treba imati istinski veoma jako samopouzdanje da vas ništa od toga ne dotakne i da nemate osećaj da se branite. 

Prepričavanje dnevnog nezadovoljstva

Takođe jedna od uobičajenih dnevnih stitacija je da vam neko prepričava kako se tokom dana iznervirao i zbog čega. Podjednako je uobičajeno i da vi na to odgovorite  – sličnom pričom.

“Zamisli, molim te, šta mi je onaj kreten juče rekao?!”
“I onda je on rekao ono, a ja sam njemu rekao to itd.”

U terminologiji Erika Berna socioloških igara, ova se zove “strašno, strašno” i obično ide u paketu sa “što ti ne – da, ali” (knjiga – Koju igru igraš). Još ako razgovor obiluje različitim pogrdnim epitetima za ljude o kojima pričate, bilo da slušate ili izgovarate, i to takođe je jedan vid agresije – i podržava vaše “bori se ili beži” instinkte.

Jer kada ste izloženi pogledu na svet u kome su ljudi loši (kreteni, debili, majmuni…) i gde se događaju strašne, jezive i užasne stvari (o, da reči su bitne!), onda se podsvesno zatvarate i od takvog sveta želite da se zaštitite. 

Ispod zaštite su lična nekorisna uverenja

I tako u svakodnevici, nekoliko situacija dovoljno je da se aktivira i sistem zaštite. Ispod svega toga leže i slojevi nekorisnih ličnih uverenja.

Na primer:

• da niste dovoljno dobri
• da ne znate ništa
• da ćete sve srušiti, ako napravite neki pogrešan potez
• da morate da budete u pravu, inače ćete ispasti nekompetentni
• da sa vama nešto nije u redu
• da će vas ljudi odbaciti, ako postavite granicu šta vam je u redu, a šta nije
• da morate da napravite kompromis i da nemate izbora

Ovde možete nastaviti niz, šta god da je vaše uverenje.

Sve te situacije koje se dešavaju – agresija u saobraćaju, poslovna dešavanja, prepričavanja – aktiviraju i ta vaša lična uverenja (kada se osećate pogođeno ili iznervirano, znači da neka veza sa vašim uverenjima o sebi postoji). A to su bolna mesta i tačke ranjivosti. Prirodno je da želite da se zaštite i zato podižete gard.

Zato prva stvar svakog dana može izgledati kao stih iz pesme sa početka – “nabaci svoje ratničke boje.”

Dakle, jedan deo svakodnevice jeste vaša percepcija događaja, lična uverenja i na koji način tumačite ono što se dogodilo, a drugi deo jeste realno agresivno okruženje u kome se krećete. 

Kakve veze to ima sa autentičnošću?

Za autentičnost je potrebno da vidite i čujete sami sebe, da li nešto za vas jeste ili nije i osetite šta vam je stvarno potrebno. Zato je potrebno da pažnju usmerite ka sebi, ka unutra, ka osećajima i to u miru. Kada se branite (ili napadate, to je samo druga strana istog novčića), fokus vam je na toj borbi. Najbolje od svega je što je to čak toliko uobičajeno da uopšte više ni ne primećujte kada se to dogodi. 

Preduslov za autentičnost je osećaj sigurnosti, prihvaćenosti, podržanosti.
Da li se i koliko često tako osećate u svojoj svakodnevici?

Zašto odbrambeni stav opstaje, čak i kada nema pobuda?

Zamislite da je ono što vas pobuđuje na odbranu ili napad kao da vam neko zvoni na vrata. Vi ste legli da spavate, taman vas je uhvatio prvi san i čujete zvono. Otvarate ili ne otvarate (reagujete ili ne reagujete) nije ni važno, probudili su vas. Ponovo pokušavate da zaspite i taman uspete, a neko ponovo zazvoni. Zamislite da to potraje celu noć. Iako ste imali neke periode sna, realno je da se niste ni naspavali, ni odmorili.

Slično je i sa raspoloženjem – ako nemate dovoljno veliki period kada se osećate opušteno, ušuškano, podržano i sigurno, onda ćete bez obzira na takve kraće periode ostati u svom modu samozaštite, sa podignutim gardom i na oprezu.

Šta vi možete da uradite? 

Pogledajte oko sebe.
Proverite kako se osećate pored određenih ljudi.
Kako se osećate u raznim situacijama.
Kako vi utičete na druge ljude?

Čini mi se da sam bila u zabludi da se sve nalazi u pojedincu i načinu na koji interpretira stvari. “Sve je to do toga kako ja reagujem i kako vidim stvari oko sebe” i samim tim da se rešenje nalazi u razrešenju sopstvenih uverenja, zaostalih emocija, starih trauma iz detinjstva. 

Nije tako. I to sam shvatila tek nakon što sam doživela kako zapravo izgleda kada sam dovoljno dugo na miru, za tih pet dana letovanja sa M, N, i B. Kada nema ubeđivanja i razmišljanja. Kada nema očekivanja. Kada me niko i ništa ne bocka, nego dani teku bez napora. Kada me niko ne ispituje i preispituje (pa samim tim i sama sebe ne prispitujem i ne branim se).

Vaša lična odgovornost za svoja uverenja, interpretacije i emocije ima svoje limite. Da bi mogli da rastete potrebno je da imate odgovarajuću sredinu u kojoj se nalazite. Imate pravo da se osećate sigurno, da živite i radite sa ljudima koji vas podržavaju, sa kojima možete da budete u miru, da vas niko ne ćuška, gura, povređuje, gde vas ne zadirkuju i ne gnjave. 

Na vama je da takvu sredinu stvorite za sebe. Jedan deo posla svakako leži u vama, vašim uverenjima i percepciji. Ali drugi se nalazi u sredini koja nije za vas, ljudima koji nisu za vas i koju vam je potrebno da promenite. 

Nekada će vam za to biti potrebna hrabrost da pustite sve što vas drži na tom mestu i odete. Nekada ćete morati da redefinišete odnose i postavite granice. Ono što je važno da znate je da na to imate pravo i da će uvek postojati ljudi koji će vas prihvatiti.

Onakve kakvi jeste 🙂

Ovde ću se zaustaviti za sada. Nastavak sledi prvo na mesečnom pisamcetu 10.08, a potom i na blogu. Za mesečno pisamce možete se prijaviti ovde (obavezno proverite Promotions sanduče):

Do sledećeg čitanja,
Minja

Početak serijala tekstova o sindromu varalice možete pronaći ovde.

Dobro došli u peti tekst o prevazilaženju sindroma varalice, tekst o direktnoj komunikaciji.

Čemu uopšte direktna komunikacija?

Kažite kako se osećate i šta zaista mislite. Onako kako jeste. Nema drugog načina za uspostavjanje prave bliskosti i realnih odnosa. Ne možete osetiti iskrenu i duboku bliskost ako i sebe ne otkrijete. Inače će uvek postojati taj nevidljivi zid vaših neizgovorenih misli i osećanja koji stoji između vas i osobe sa kojom želite da budete bliski. I taj čuveni osećaj da niste pravi, da niste realni, već da ima nešto što krijete čini da se osećate kao prevarant. Jer zaboga ima nešto što ne govorite! 

Kada počnete da govorite ono što zaista mislite i osećate vaša okolina će vas bolje razumeti. Odjednom nećete imati potrebu za posebnim ljudima koji vas razumeju – svi će vas razumeti kada naučite da se izrazite. Oni koji vas ne razumeju postaće veoma retki i to će biti do njih, a ne do vas. 

Hrabri ste ako ste direktni

Ono što će se takođe desiti kada počnete da izražavate svoja mišljenja i emocije jeste da će ljudi početi da vam odgovaraju na drugačiji način. Sa nekima se možda još više zbližite. Sa nekima se možda posvađate i pomirite. Ono što je sigurno je da će vam dati i drugačiju percepciju od one koji imate o sebi. Mnogo ćete naučiti. 

I za to je potrebna hrabrost, uverenje da ste suštinski u redu, da su vaša osećanja u redu i da su vredna da se za njih zauzmete (o čemu sam pisala u prethodnim tekstovima), te vas kritike drugih neće poništiti. Naprotiv bićete u stanju da se zauzmete za sebe bez obzira šta drugi misle, ili da uvidite da ste pogrešili, izvinite se i naučite lekciju. U oba slučaja, vi ste na dobitku, jedan korak bliže pravim odnosima.

Direktna komunikacija nije isto što i agresivna komunikacija 

Ima ljudi koji svoju impulsivnost i agresiju podvode pod “ja sam direktan, uvek kažem to što mislim, takav sam.” Ako imate loša iskustva sa nekim ko komunicira na ovaj način, to je još jedan razlog više zašto bežite od direktnog izražavanja – ne želite da vi budete takvi. I tu je važno da znate da nije problem u izražavanju sopstvenih osećanja i mišljenja, nego u načinu. To je ono što čini razliku između agresivne i asertivne komunikacije. Preuzela sam definicije ova dva tipa komunikacije sa sajta klinike “Laza Lazarević” autorke spec.med psihologije Maja Ćurčić:

“Agresivnost podrazumeva izražavanje želja, potreba i osećanja, te borbu za svoja prava po svaku cenu, ne vodeći računa o drugima, često na štetu drugih. Agresivno ponašanje se dovodi u vezu sa impulsivnošću i ugrožavanjem prava drugih ljudi. Za posledicu najčešće ima osećaj poniženosti, povređenosti, ogorčenost i ljutnju kod druge osobe, često izazivajuću i agresiju.”

“Asertivna komunikacija podrazumeva: jasno iznošenje sopstvenog mišljenja i osećanja, zastupanje sopstvenih interesa bez ugrožavanja tuđih, konstruktivnost u rešavanju problema ili konflikta (ne okrivljujete i ne vređate druge, predlažete rešenja). Asertivnost je dakle povezana sa adekvatnim socijalnim ponašanjem u različitim situacijama, u smislu izražavanja socijalno prihvatljivog ponašanja bez straha i ljutnje (bez očekivanja da će uvek biti po našem). Drugim rečima, smatra se aspektom socijalne i emocionalne inteligencije.”

Bes može biti konstruktivan

Bes je jedna od osnovnih emocija i direktnost podrazumeva i njegovo izražavanje. Problem je što obično ima negativnu konotaciju. Međutim, u pojedinim situacijama i sa pojedinim ljudima, može biti i te kako konstruktivan. Naročito ako vas uzimaju zdravo za gotovo. “Izrazite bes, jasno, direktno i sa poštovanjem.” Zdrav bes ima sledeće karakteristike:

• logičan i objektivan
• izražen samo rečima, bez agresivnog ponašanja
• usmeren je na trenutno aktuelan problem ili ponašanje
• sa poštovanjem – bez vređanja i omalovažavanja

[Preuzeto iz Recovering from Emotionally Immature Parents, Lindsey C. Gibson]

Postavljanje granica

Ceo skup osobina (doživljaj sebe kao nekoga ko je u redu, prihvatanje i vrednovanje sebe i svojih osećanja) zajedno sa sposobnošću da direktno komunicirate omogućiće vam da prestanete da se osećate kao varalica, već kao prava realna osoba. Sledeći i poslednji tekst biće o priznavanju i vrednovanju sopstvenih interesovanja i želja.

Ako ne želite da propustite nastavke tekstova, kao i za mesečne teme, prijavite se na mejling listu: 

Do sledećeg čitanja,
Minja