Uvod o sindromu varalice i o prvom osećaju koji je deo reparacije – doživljaju da ste u redu – možete pročitati ovde.

Sindrom varalice meri se u odnosu na sledeće elemente:

• strah od greške i neuspeha
• pripisivanje uspeha sreći, grešci ili šarmu
• želja za dokazivanjem
• osećaj da ste drugima prikazali lažnu sliku sebe
• previđanje priznanja i pohvala drugih ljudi 
• strah od ocenjivanja
• strah da ne možete ponoviti uspehe
• osećaj da ste manje sposobni nego vaše kolege.

Takođe, istraživanja su pokazala da se sindrom varalice može reflektovati samo u pojedinim oblastima života, a da vaše samopouzdanje može biti dobro i realno. – [Joe Langford, Pauline Rose Clance, The Impostor Phenomenon: Recent Research Findings Regarding Dynamics, Personality And Family Patterns And Their Implications For Treatment, 1993]

Vi vredite – uprkos nesavršenosti

U prethodnom tekstu navela sam da je sindrom uljeza vaš lični doživljaj, i da zato nije stvar u  tome da nešto uradite, već da sebe drugačije doživite. Ovaj tekst posvećen drugoj stavci promene pogleda na sebe – vrednovanje vaših postignuća i doživljaj da su ta postignuća nastala zaista zahvaljujući vašim sposobnostima.

Strah je uvek tu

Znam da znate taj osećaj. Pogledate oglas za posao, pročitate zahteve i ako ne znate sve što se traži, nije vam lagodno da pošaljete CV. Iako imate iskustva, plašite se intervjua i da se ne obrukate. Više vam je stalo da se dokažete novom poslodavcu nego što proveravate da li je taj posao-projekat-kolektiv zaista za vas. Kada na taj posao dođete, ponovo, strepite od greške i da će kolege pomisliti da ste prevarant i da nemate pojma. Stvari su još teže ako nemate diplomu ili sertifikat za to što radite.

Tako iz dana u dan, godine u godinu.
Taj osećaj neadekvatnosti.
Strah da niste dovoljno dobri.
To boji svaki vaš dan.
Uvek ima nešto što niste uspeli
I šta god postigli – uvek nešto niste.
A vi kao da samo to i vidite.
I kao da vam to kroji sliku vas, nekompetentnih, nesposobnih i prevaranta koga neko samo što nije otkrio. 

Znate li kako to dalje utiče na vaš život i ponašanje?
Birate poslove koji su ispod vaših realnih sposobnosti.
Dajete sve od sebe i trošite se.
Ali sa ciljem da opravdate investiciju u vas.
Da svi znaju da ste vredni, radni i posvećeni.
Istovremeno ne dobijate satisfakciju tog truda jer energiju ulažete u ono što je “pametno” i što “mislite da treba.”
Ono za čim vam srce žudi u najbolju ruku čeka… a možda se više i ne sećate šta je to.

Zašto je tako teško poverovati u svoju vrednost?

Jednostavno – zato što vam koristi. Paradoksalno?
Ovaj mehanizam – fokus na nešto što niste ili ne znate – doneo vam je toliko napretka.
I naravno da se plašite da ćete prestati da se trudite?
I time naravno narušiti sliku o sebi pred sobom i drugima.

Mislite da ćete postati uobraženi ako sebe budete vrednovali?
Zar vam niko nije rekao da su nadmeni i arogantni ljudi takođe nesigurni? 
Njih naravno primećujete jer deluju da mogu da vas “provale” i “spuste.”
A van vašeg vidokruga su zato oni treći ljudi – oni koji gledaju svoja posla i niti se sa vama takmiče, niti im treba da im se dokazujete. 
To je jedna potpuno drugačija energija, ali o tome nešto kasnije u tekstu.

Ima tu još jedna stvar, zašto je teško da vrednujete sebe. Kao što sam u prethodnom tekstu pisala, osnovni problem je to što imate izgrađenu ličnost “za javnost” koja se razvija od malih nogu i koja je posledica toga što ste morali da se dovijate kako da odobrovoljite roditelje i budete im pogodni (da vas ne bi odbacili). Prioritet te ličnosti je da ispuni očekivanja, a ne ono što zapravo radite. Tako ste i vi negde svesni i grize vas činjenica da stvari radite da bi dobili potvrdu i prihvatanje.

Zato, vi sami sebi ne priznajete uspehe i postignuća.
Imate utisak da ste varali.
Čak i kada vam drugi daju priznanje, vi to odbacujete, jer oni ne znaju “istinu” o vama.
A ta “istina” o vama i jeste tačna, ali samo kada je motiv da nešto uradite u pitanju.
Ono što previđate – ono što ste uradili dobro – urađeno je.
I to ste uradili vi.
Da, da, baš vi.
Nije vaša majka polagala ispite umesto vas. 
Niti je komšija završio fakultet umesto vas.
Niti je brat ustajao rano umesto vas da trenira i po vrućini i po zimi.
Niti je tetka iz inostranstva ostajala do kasno da stigne rokove za projekat na poslu.
Sa svojih 10 prstiju, pameću, znanjem, upornošću i šta god da vam je od osobina trebalo.
Vi, niko drugi.
Možda vam je neko na tom putu pomogao, ali to je prirodno – i vi pomažete drugima zar ne?

Sve što ste u životu postigli urađeno je. To ste uradili vi. To je činjenica

A namera?

A sada, ono što je za mene bio ključni, rasterećujući uvid.
Koga je briga šta je vaša motivacija bila pre X godina?
Zamislite to, prihvatanje prošlosti i svojih grešaka – koga je sada briga šta je bilo – osim vas?
Koga je briga što ste hteli da se dokažete svojim prosekom u školi i na fakultetu?
Radili ste to da biste bili priznati i bolji od drugih? Koga je to danas briga?
To je prošlosti.
Oprostite sebi konačno.
Danas je danas, i ostala je činjenica je da vi to JESTE uradili, bez obzira koji motiv je iza toga stajao. 
Prihvatite to. 
Sve zajedno. 
Kao činjenicu, jer to i jeste
To je mirenje sa sobom.

Baš danas, baš sada je trenutak kada možete da odlučite da ne radite ništa što je motivisano samo dokazivanjem ili poređenjem sa drugima. 

Tu je sva magija.

Meni je ovaj uvid toliko rasterećenja i mira u životu doneo.
I toliko neočekivanih dobrih posledica.
Danima sam osvešćivala razne svoje veštine koje sam uzimala zdravo za gotovo i osećala i sreću i zahvalnost životu što to znam. Recimo znanje jezika. Koliko mi je čak i delimično znanje jezika mnogo olakšalo život, a ono što znam jako dobro omogućilo pristup neograničenim resursima obrazovanja, posla i razne zabave.
Da mogu da sarađujem i sporazumem se sa ljudima širom sveta.
Da steknem neka životna prijateljstva.
Kao da se čitav svet otvorio predamnom.
A šta se promenilo? Samo moj doživljaj – u ovom primeru vrednovanje koliko dobro znam strane jezike – ništa više.

Šta može da vam se “desi” kada počnete da vrednujete sebe?

Prestaćete da se “pravdate” pred drugima.
Prestaćete da jurite da budete “prvi, najbolji,” radićete svoj deo posla smenjujući se u naporima sa drugima.
Radićete sa mnogo manje pritiska, a mnogo više zadovoljstva.
Nećete se osećati ugroženi sposobnostima drugih.
Uživaćete u sadašnjosti i svojoj trenutnoj aktivnosti iako vaš život nije “potpuno sređen” i idealan. 
Kada vidite vrednost u sebi – vidite je i u drugima i to ćete spontano i emitovati ka njima.
Neće vam biti potreban napor da osetite zahvalnost boreći se sa raznim mislima. Naleti zahvalnosti prirodno će se pojaviti sa uvidom u vrednost nečega što ste stvorili.
Osećaćete mnogo više smisla u svemu što radite.
Više smisla u životu.
Više lakoće.
I naravno, osećaj da sve to jeste pravo.
Da ste vi pravi, autentični.

Rad i stvaranje iz osećaja vrednosti i zahvalnosti

Onaj prethodni drive – želja za dokazivanjem i popravljanjem što vas je ranije vukla – sada će zameniti vaša kreacija u svakom smislu te reči. Nećete osećati da više išta morate, već da birate šta je ono što sledeće želite da uradite. To će sada biti vaš svestan izbor, i da, na tome ćete raditi predano – ali rasterećeno. Možda počnete čak i više da radite, ali vas to neće pritiskati.

Ako vrednujete sebe, da li ćete prestati da radite na sebi?

Ne. Možda ćete čak lakše i uviđati šta ne radite dobro. Sada kada znate svoju vrednost, nećete se besomučno samokritikovati i obezvređivati. Umesto pritiska da to nešto morate da popravite, naučite, uvežbate jer u suprotnom niste dovoljno i neko će vas provaliti – imaćete izbor. Izbor da na tome radite sada ili kasnije ili možda nikada.
Jer niko nije savršen i ne zna sve. 
I upravo tu je moć da održite fokus na svemu što je vama zaista važno.
Svest o izboru i izbor u odnosu na ono do čega vam je zaista stalo je autentičnost.

Put do uvida i spoznaje sopstvene vrednosti

Možda vam zvuči pomalo bajkovito i romantično, baš ovo je bio moj doživljaj. Važno mi je da napomenem da je za mene lično trenutak tog uvida “koga je briga šta je bio motiv da dobiješ peticu iz matematike u četvrtom razredu osim tebe,” bio je trenutak kada su i poslednje važne kockice tog segmenta života legle na svoje mesto. Racionalno sam poimala ideju o samovrednovanju i zahvalnosti mnogo ranije (i o tome pisala), kao i koje posledice njihovo odsustvo ima na moj doživljaj života, ali to nisam uspevala da promenim u trenutku.

Ono što jesam radila, i što vremenom jeste uticalo na moju percepciju, je sledeće: kada god bih osvestila da se osećam jadno ili loše, nedazadovoljno, da gubim smisao zašto nešto nije dovršeno ili ispalo onako kako sam ja mislila da je trebalo, sebi sam “okretala glavu na drugu stranu” – da spoznam i nabrojim sve ono što jeste dobro, vredno i na čemu treba da sam zahvalna i sebi i životu. Nisam se zbog toga osećala bolje – osećanja su ostajala ista, ali sam vrenemom stekla naviku u razmišljanju. 

Kasnije sam shvatila da je to isto kao i ono terapeutsko pitanje kada se priča o nečemu lošem: “šta ima dobro u tome?” Sposobnost da se vide obe strane jedne situacije, bez odlaženja u ekstrem, i da to jeste jedan od osnovnih stubova zdravog karaktera [Nebojša jovanović, Aleksandar Kontić, Renata Senić, Sandra Jovanović, Sposobnost za ljubav i rad].

Tekst sam pisala na osnovu lilčnog iskustva, promišljanja, čitanja (i čitanja i čitanja) i diskusija sa drugim ljudima. Znam da svako od vas ima specifične uslove i različite elemente koji čine vaš kompleksnu ličnost. Verujem da će se mnogi od vas pronaći u tome. Verujem i znam jer smo iz sličnih uslova “izrasli,” i na sličan, ljudski način se sa time nosili. 
Isto tako, svakome od vas kockice se slažu na vama jedinstven način.
I sve u svoje vreme.

Ako vam se tekst dopao, podelite sa drugima.

Sledeći tekst biće o važnosti sopstvenih osećanja. Ako ne želite da propustite nastavke tekstova, kao i za mesečne teme, prijavite se na mejling listu: 

Do sledećeg čitanja,
Minja