Tag Archive for: auth

Ovo je poslednji tekst serijala autentičnost. Na ovim linkovima možete pronaći prvi, drugi i treći deo.

Želela sam da ga napišem još krajem avgusta, međutim nikako nije išlo, izgleda da je bilo potrebno da se još neki događaji odigraju da bi ugledao svetlost dana. Sada ga oživljavam i pišem, da sa vama podelim još jedan važan element autentičnosti – koncept “u redu je”, ideju o podnošenju i preuzimanje odgovornosti.

Želim da znate sa kog ličnog mesta vam pišem – čini mi se važnim za razumevanje cele priče. Leto, koje sam provela sa par odlazaka u Crnu Goru, prodrmalo me je iz svakodnevice. Jasno sam videla i osetila koliko mi znači spontanost i sloboda gde ići, kuda, kako provesti vreme, sa kim. To je zapravo bio pravi odmor od planova, obaveza, striktnih dogovora, jakog tempa… 

Dalje, čuti priče različitih, novih ljudi, upoznati nove ljude, uživo, takođe je bilo osveženje posle perioda “socijalne distance.” Probudio se u meni osećanja topline, ljubavi, zahvalnosti za život i sopstveno postojanje, bliskosti, nežnosti… Osećaj ušuškanosti, opuštenosti i to da ne moram ništa i da me niko ne bocka i ne gurka, nego da mogu da budem u miru i slobodno razmenjujem misli i osećanja sa drugima – neprocenjivo.

Sve to, i mnogo više (to iskustvo detaljno sam oslikala i ispričala u prethodnim tekstovima) napravilo je kontrast sa mojom svakodnevicom u Beogradu. Svakodnevicom koja je bila organizovana, programirana, efikasna… Bez nekih trzavica, ali i bez nekih uživanja i uzbuđenja. Neki uobičajeni razgovori počeli su da mi paraju uši. Počela sam da primećujem koliko često osećam grč u stomaku, stegnutost vilice, trenutke kada zadržavam dah. Bezvoljnost. I naravno u kojim situacijama se tako osećam. Kao pod lupom, uvidela sam kako moj uobičajeni dan zaista izgleda. 

Da li je ovo stvarno moj život?

Intenzivno sam razmišljala i razgovarala sa bliskim ljudima kako da jedan deo tog morskog raspoloženja zadržim i u svakodnevnom, uobičajenom životu. Bilo mi je krivo što se život vratio u kolotečinu – posao od 9 do 5, tri dana od kuće i dva iz kancelarije, treninzi, kuvanje, spremanje, ostale obaveze… 

Zbogom profesorka…

U tim razmišljanjima i nedostajanju leta koje se završilo, pogodila me je jedna tužna vest. U nedelju uveče, 25.09, kolega sa fakulteta poslao mi je link iz novina – preminula je naša profesorka Srbijanka Turajlić. Moja generacija na Elektrotehničkom fakultetu bila je poslednja kojoj je predavala pred odlazak u penziju.

Vest o njenoj smrti pogodila me je lično – osetila sam žaljenje, tugu i gubitak, iako sa njom nisam imala neki poseban odnos kao student. 

Ona je za mene bila simbol nekoga ko veruje u viši cilj.
I ko radi za taj viši cilj.
Ko živi u skladu sa sobom i onim u šta veruje.
Definicija intelektualke.
Za mene je bila privilegija poznavati je i slušati uživo.

Njen odlazak je bio šok koji me je dodatno razdrmao, podsetivši me na završne godine fakulteta (u period kada mi je ona predavala), ko sam tada bila, kako sam živela i šta me je pokretalo. Setila sam se kako je izgledalo verovati u neki u viši cilj. Biti posvećen i deo nečega većeg od mene same. I koliko sam od toga udaljena. Koliko mi to nedostaje. Koliko sam kompromisa napravila od tog vremena do sada.

Sve je to dovelo do promena nekih mojih pogleda na trenutnu realnost i načina razmišljanja. Rezultat toga je i ovaj tekst – čini mi se jako važnim, da ta, neka ključna mesta, podelim sa vama, postavim vam slična nezgodna pitanja koja sam i sebi, navedem vas na razmišljanje i sveukupno, motivišem da se pomerite tamo gde će vam biti lepše i bolje nego što je sada. 

Da je samo ovo ili ono bilo drugačije…

Kako to obično biva, jednom kada nečega postanete svesni – ne možete da se vratite nazad. Svest funkcioniše samo u ekspanziji – kada nešto uvidite i zaista spoznate – ne može da nestane, i ne možete da ne razumete. 

Tako je i za mene postalo nemoguće da ne uradim ništa. U potrazi za sledećim korakom, odlukama, jasnoćom ciljeva frustriralo me je to što ne vidim jasno. Previše pitanja i otvorenih tema, a premalo odgovora. Ušla sam u analizu prošlosti – zašto je to tako, zašto ne znam tačno šta ću. Da je samo ovo ili ono bilo drugačije… Na to se nadovezao samokritičar ukazujući na moju odgovornost za trenutno stanje – odluke iz prošlosti kojima sam zapravo prikrivala svoje strahove i ubeđivala sebe i druge da je baš to prava stvar. Veoma brzo sam se rastužila i snuždila i raspoloženje mi se pokvarilo. 

Međutim, kao da je deo moje ličnosti, onaj koji stoji sa obe noge na zemlji, prevrnuo očima i rekao: “Ne ponovo. Dosta je više.” Prenula sam se, a tok mojih misli izgledao je ovako nekako:

“Da, ti si čovek i ta prošlost i taj put je u redu.
Ti si imala svoje blokade, povrede, razočarenja i isto tako uspehe i lepa iskustva.
I tvoji roditelji su uradili najbolje što su mogli u ludom vremenu devedsetih, da obezbede, zarade. I oni su nečija deca i imaju svoje traume i nezrelosti.
Neko drugi imao je drugačije tuge, boli, probleme i drugačije uspehe. 
I svi ti mehanizmi adaptacije i racionalizacije kojima si sebe ubeđivala da ti se nešto dopada i da je to baš ono što si htela, iako si osećala da to nije za tebe – i to je u redu.
Plašila si se da sebi priznaš da nije to to.
Plašila si se da ne deluješ kao promašaj.
Plašila si se da ne budeš odbačena i ismejana.
Plašila si se da nećeš dobiti ništa bolje, a da ćeš i to što imaš izgubiti.
I zato si razmišljala i radila tako kako si radila.
Sada više ne moraš.
Jer sada više nisi ista osoba.
Da plašim se raznih stvari.
Da, ima stvari koje želim i nemam, smem to sebi da priznam jer me sada neće slomiti. Sada to mogu da podnesem.
Ne moram zbog toga da mislim o sebi loše.
Šta god da sam do sada radila, dovelo me je tu gde jesam.
Preživela sam.
Moji su i svi prethodni izbori i sve greške i svi uspesi i svo laganje sebe i sve veštine koje sam stekla.   
Sada mogu da napravim izbor. Pravi izbor koji je u skladu samnom, onim što želim i onim što mi je potrebno.
Ako ne znam šta želim i kuda dalje – moja je odgovornost za saznam.
Ako nemam veštine koje su mi potrebne – moje je da ih naučim. 
Moja je odgovornost da uradim sve-što-je-potrebno.”

Osećala sam se kao da sam udahnula punim plućima. Kao da su sve te stvari i događaji zbog kojih sam žalila i zbog kojih sam sebe kritikovala postali deo mene, gradivna supstanca mog bića. 

Preuzimanje odgovornost za svoja ponašanja i prethodne odluke vraća vam moć nad svojim životom.

Ovo je za mene bio veoma važan trenutak i do njega je došlo spajanjem nekoliko ideja koje su do mene došle od ranije, ali im je trebalo vremena da se slegnu. I zato mi je bilo važno da vam ispričam šta sam zaista razmišljala i kako sam u to stanje došla. A sada da vidimo šta tu ima za vas.

Koju priču sebi pričate – o sebi?

Koju vi priču sebi pričate o sebi, o svojoj prošlosti? Na koji način interpretirate sebe i događaje u svom životu? Ovde sam izdvojila dve priče, možda se pronađete u obe:

“Ja sam takva” 

Ako čujete sebe da izgovarate ovu rečenicu “ja sam takav-takva,” znači da ste se identifikovali sa nekim vašim ponašanjem ili razmišljanjem i ne možete da razumete da se neko tako ne ponaša. Razmišljate ili govorite i “pa zar nije normalno (da osoba X uradi stvar Y)?!” Obično uz to imate i spisak šta ste zbog nečijeg ponašanja morali da uradite, ko vas je iznervirao i šta ste sve istrpeli tog dana. 

Ali vi ste takvi, doživljavate to delom svog identiteta i dobijate neku satisfakciju, opravdanje ili izgovor jer ste baš takvi. Ako neko treba da se promeni – onda su to ljudi koji vas okružuju – da prestanu da rade ono što sada rade, jer tako “ne treba,” i da počnu da rade kako “treba.” Onda će prestati da vas nerviraju i nećete više morati da radite stvari zbog njih. 

Na primer, “ja sam takva, ja imam obzira prema drugima.” A onda vas iznervira kada neko uradi nešto što interpretirate kao nemanje obzira – prema vama ili drugim ljudima. Možda ste želeli da pojedete poslednje parče pite ili je određeni posao smatrate da je trebalo uraditi drugačije – a onda je neko drugi pojeo tu pitu bez da vas je pitao ili je posao, po vašem mišljenju otaljao. 

Moram da vam kažem nešto – vrlo je verovatno da to uopšte nije vaše autentično, nego ste nekada poverovali da morate tako da se ponašate, jer to tako treba (ili da ćete biti loši, odbačeni, nevoljeni itd. ako tako ne radite). A rado bi ste pojeli i poslednje parče pite i otaljali dosadan posao. 

Ali ne, vi se držite toga što ste takvi, toliko vam je to važno, da ćete se radije nervirati, raditi i žaliti do besvesti, nego da nešto promenite. Jer vi ste “takvi”. 

Ljudi koji su samosvesni i prihvataju sebe takvima kakvi jesu, ne govore da su takvi ili onakvi, prosto deluju prema sopstvenim procenama prihvatajući posledice. Postavljaju granice i preuzimaju odgovornost za sopstvenu energiju i osećanja. Ljudi koji se preispituju, takođe ne govore da su takvi ili onakvi jer su svesni da je sve stvar izbora i da mogu da promene svoje izbore, a samim tim i sebe i svoje okolnosti.

Dobro, možda ste nekada ovako razmišljali, počeli ste da otkrivate sebe, shvatili ste da mnogo toga nije vaše autentično i sada znate da, kada vas nešto nervira ili ako vam nešto smeta, uzroke tražite u sebi samima. I tu dolazimo do druge priče.

To je zato što…

Jedna od omamljujućih i privlačnih putanja kojom možete poći dok “radite na sebi” je objašnjavanje (najviše sebi, a onda i drugima), zašto ste takvi kakvi jeste i zašto imate obrasce ponašanja i razmišljanja kakve imate. 

Na primer, perfekcionista ste i plašite se da ne pogrešite jer su vam roditelji cepali stranice iz sveske, pa ste morali da radite sve iz početka ako nešto zabrljate. I sada vas strah od greške guši i bolkira. I kada to znate, idete dalje i vidite da ste zbog toga potisnuli i svoju kreativnu, dečiju stranu i postali preozbiljni, anksiozni itd. I ta priča ide u dalju analizu.

Naravno, ta analiza se nikada ne završi samo na analizi, nego izvuče i neka stara osećanja, tuge, potištenosti, bes, povređenost itd. Neodoljivo je i to i da nekoga etiketirate krivim zbog te situacije koja se trenutno dešava – sebe, roditelje, sudbinu, državu, devedesete. Ako ste samokritični, onda je ovo idealna situacija da vas ta samokritika obuzme i povuče u svoj tamni vrtlog.

Bilo kako bilo, možda ste otkrili zašto je nešto tako kako jeste, izvukli ste i očistili neka stara osećanja, međutim, i po pitanju ponašanja, promenili ste malo ili ni malo. (Ovde mi je važno da kažem, da je i ova faza jako važna i da je često potrebna podrška stručnog lica da se kroz nju prođe i možda se svremena na vreme tu i vrati, ali da traženje uzroka izgubi smisao posle nekog vremena).

Dok god sebi pričate neku priču, vi ste u ulozi žrtve.

Herceg Novi, Septembar 2022.

Koja god da je priča – pričate je uvek na isti način

Prethodne dve priče, zapravo su jedna te ista, na malo drugačijem nivou svesti. Možda vas sada već nerviram i pitate se kako je to moguće?! 

Suštinski, ugao posmatranja je isti – vi ili neko drugi kriv je što ste tu gde jeste. Kritikujete sebe zašto niste znali bolje, napravili drugačije izbore, ponašali se drugačije. Možda se i stidite i patite zbog toga šta su vam uradili u prošlosti i zašto ste sada tu gde jeste. Možda znate da ste napravili 1001 kompromis i ne želite da pred sobom budete kukavica i komformista. Vi nešto morate ili ste takvi ili je jače od vas. Ili mislite da tako treba. Bilo kako bilo, vi i vaša osećanja su posledica okolnosti i tuđeg ponašanja, vi ste tu pasivna figura (da ne kažem žrtva!). 

I, ako ste svesni nekih od ovih stvari, a i dalje mislite da problem nije tu (jer niko nije savršen, pa ne morate biti ni vi), pozvaću vas da pogledate drugu stranu te medalje: 

  • Da li žudite za nečim što nemate?
  • Da li želite nešto u vašem životu, potrebno vam je, ali to nemate i to se nikako ne dešava?
  • Da li ste motivisani, raspoloženi, puni elana ili se prosto osećate bezvoljno?
  • Da li legnete na spavanje sa prazninom u grudima?
  • Ili mislima koje vas opsedaju?
  • Ili ste uglavnom mirni i spokojni?
  • Da li vas nešto konstantno rastužuje ili patite za nečim?
  • Da li volite život koji živite? Imate li volje, želje i energije?

Jer ovde se ne radi o savršenstvu, nego o tome da li jeste ili niste zadovoljni onim što živite u svakodnevici. 

Znam da tekst nije magični štapić i da, vi, koji ste samokritični ili imate teške priče iz prošlosti kojih se držite ili se samosažaljevate, nećete prestati sa tim samo zato što ste ovo pročitali. Međutim, dozvolite mi da vam predstavim jedan koncept, koji je mene, vremenom, doveo do upravo onog mesta koje sam vam ispričala u tekstu. Verujem, da i vi, sasvim sigurno možete ovaj koncept usvojiti, primeniti i sebe osnažiti.

Sve je to u redu

Koncept “u redu” došao mi je tek kroz psihoterapiju – tada sam čula, zaista čula da je moje iskustvo, baš takvo kakvo jeste, jedno validno ljudsko iskustvo. Da, sve te vaše priče, sve to sto se desilo u prošlosti – u redu je.

Desilo se, postoji, ljudski je.
Nekome drugom desilo se nešto drugo. 
Prošlost je takva kakva je, a vi je možete interpretirati na različite načine.
I da, neke stvari nisu bile fer.
I da, mnogo puta ste se osećali i povređeno i napušteno i nesigurno i bezveze.
I da, mnogo toga što vas je tištilo niste rešavali direktno i iskreno nego ste se držali svojih priča i raznih vidova racionalizacije i (samo-)manipulacije i ostalih vrši-posao-veština kako bi se izborili sa trenutnom situacijom. 
Da li je sve u vašoj prošlosti onko koko ste želeli? Verovatno nije.
Da li je to što se dešavalo bilo dobro po vas? Možda nije.
Da li su sve vaše odluke bile dobre u različitim situacijama? Verovatno nisu.
Istina je da je to život. 
Uradili ste šta ste mogli.
Uradili ste kako ste najbolje znali.
Da ste imali hraborsti da uradite drugačije – uradili biste drugačije. 
Da ste znali kako da pustite svoje fiks ideje i ispratite osećaj da nešto zapravo nije za vas – to biste i uradili.
Da se niste plašili šta će drugi misliti o vama ako uradite nešto što ste želeli – to biste i uradili.
To vas je dovelo tu gde ste sada. 

Isto važi i za ljude oko vas. I oni imaju neko drugo iskustvo, isto tako šareno kao i vaše, sa svojim borbama, snovima i željama. 

Bilo mi je potrebno neko vreme da svarim tu činjenicu – kako je to u redu kada sam se mnogo puta osećala loše? Zapravo, u redu je u smislu ljudski je, ako ja postojim (a postojim), onda i moje iskustvo postoji i legitimno je. Isto tako ako vi postojite i vaše iskustvo postoji i legitimno je. Validno je. Ljudski je. Oslobađajuće je znati to, da je u redu mesto na kome stoijite baš sada i put koji ste do sada prešli. 

Zašto mi je ovaj “u redu” koncept toliko važan?

Usko povezano sa idejom da vaše iskustvo nije u redu i da prošlost nije trebalo tako da izgleda, leži verovanje da sa vama nešto nije u redu, da treba popraviti, rešiti problem, zakrpiti.

Shvatanje da je moje sopstveno prošlo iskustvo validno, ma koliko bilo teško i bolno, bilo je lekovito. Dalo mi je za pravo da sam i ja validna, u redu, ljudski, da je u redu da postojim, sa svim pogrešnim izborima i mehanizmima laganja sebe. 

Razumevanje da je vaše iskustvo u redu – da je validno i ljudski kako ste se osećali, misli koje ste mislili, načini na koje ste se sa svim tim nosili – daje vam sliku da ste i vi sami u redu, uprkos greškama i time što niste savršeni. 

Vaša samokritika hrani se upravo time da sa vama nešto nije u redu i da šta god da ste uradili – mogli ste bolje, možda je trebalo drugačije, možda nije trebalo išta od toga da uradite itd. Usvajanje ideje da je i ono što nije dobro potpuno validno i ljudsko iskustvo (jer greške se dešavaju) ublažuje ili potpuno isključuje toksičnu samokrtiku zamenjujući je realnim sagledavanjem stvari. 

“U redu” koncept vidim kao protiv otrov samokritike. Ideja da ste u redu otvara prostor za realno sagledavanje sebe. A realno sagledavanje sebe omogućava vam da preuzmete odgovornost – šta je zaista dobro, šta vam služi, a šta vam ne koristi i u čemu grešite.

Milana Milošević Minja
Autor fotografije: Milan Urošević

Osnaživanje za preuzimanje odgovornosti 

Postoji još jedan detalj koji je važan i ide uz ovaj “u redu” koncept, a zove se ideja o podnošenju. Na njega sam naletela u knjizi “Sposobnost za ljubav i rad,” i odnosi se na to da zrela ličnost veruje da može da podnese i bolne i teške okolnosti. Da se neće raspasti, da nešto što je problem nije i užasno i da, na kraju, može da nastavi život uprkos takvim događajima.

Ideja o podnošenju, zajedno sa “u redu” konceptom, omogućava vam da priznate sebi da se neke stvari u vašoj prošlosti nisu odigrale onako kako ste želeli, a da pri tome ne morate od njih da pobegnete – jer nisu užasne i vi ih možete podneti, a takođe, pošto ste vi u redu, onda možete sebi da dozvolite da je to tako bez da sebe krivite i kritikujete.

Evo i kroz primer:

“Stalo mi je do njega i nedostaje mi, ali on mi nije uzvratio.” – niste zbog toga budala, naivna, paćenica. Vi birate šta se vama dopada, kao i neko drugi i nigde nije zapisano da vaš izbor mora da izabere vas (dozvolite mu slobodnu volju). 

“Da, tužan sam. Želeo sam taj posao, ali me nisu primili.” – niste zog toga luzer, promašaj i kreten. Nego se u datom trenutku kockice nisu poklopile. Možda niste bili na visini zadatka, možda su ukinuli poziciju. 

Možda mesto na kome ste sada nije to to – ne znači da nikada neće biti.

Možda sada niste tamo gde želite da budete – na vama je da tamo krenete.

U redu ste, niste jedini koji su imali takve dileme i možete da prevaziđete sve što vas blokira. Sada možete realno da sagledate kako je zaista bilo, bez da odete u kritiku sebe ili drugih. Da prihavtite i sebe i prošlost i svoje dileme i svoje uspehe i da se ponosite svime što jeste, baš danas. 

I znate li šta je još lepše? Sada možete da ispričate drugu priču, napravite izbor različit od prethodnog.
Da izaberete ono što vam zaista treba, iako nikada do sada niste smeli.
Da nađete šta će vas dovesti tamo gde želite i da tamo krenete.
Iako ste do sada, zbog straha, uvek pravili neki kompromis.
U redu je i da svesno napravite kompromis, dok ne usete da razrešite situaciju.
Vi ste ti koji o tome odlučuju. Vi i niko drugi.

Na vama je da uradite sve što je potrebno da biste bili oni koji želite da budete i živeli život kakav osećate duboko u sebi da želite.

E to je, dragi moji ljudi, preuzimanje odgovornosti.

“Budi ono što jesi”

Sigurno ste čuli ovu rečenicu milion puta kada se priča o autentičnosti: “samo budi ono što jesi.” Ja evo napisah pet tekstova o tome da “samo budete ono što jeste.” Ono što je i lepo i na neki način teško je sledeće: ne postoji jedan recept koji funkcioniše za sve ljude. Potrebno je da pronađete ono što za vas jeste, što za vas radi – to je vaša sloboda i životna odgovornost. 

Znam da mnogi od vas koji ovo čitaju, imate već samokritičara koji vam govori da niste dobri jer još niste uspeli da uradite ovo ili ono (na primer da prihvatite prošlost, kažete sebi da je u redu ili prestanete da pričate priče). Zamolila bih vas da to ne radite sebi. Jer svako ima svoj tajming. Svako čuje, oseti i vidi različite informacije u različito vreme. To zavisi od vaše lične dinamike, iskustava, onoga na šta se u tom životnom trenutku fokusirate. 

Ono što sam na sopstvenom putu iskusila je sledeće: magične tehnike i instant rešenja ne postoje (zapravo, verujem da postoji neka vrsta prosvetljenja, ali da se dešava veoma retko u odnosu na uobičajeno ljudsko iskustvo). Zato, čak i ako ne osećate, ne vidite i ne možete sebi da izgovorite “u redu je” i “ja sam u redu,” to je takođe sasvim ok. Za sada mi je dovoljno samo da je ova ideja došla do vas. A ideje, kao i seme koje posejete, treba im vremena da proklijaju u ljudskom umu i porastu u veliku biljku.

Na kraju, za vas imam poseban poklon: rezime tekstova Autentičnosti, zajedno sa radnom sveskom poslaću na mejl čitaocima mesečnog pisamceta. Ovo pisamce, pišem jednom mesečno sa idejom da vas podstaknem na razmišljanja i akciju. Prijava je laka – ostavljanjem e-mail adrese: 

Do sledećeg čitanja,
Minja

Dobrodošli u treći nastavak serijala o autentičnosti. Na ovim linkovima možete pročitati prvi i drugi deo.

Tekst je preliminarno objavljen kroz mesečno pisamce 10. avgusta, za one koji su na njega prijavljeni, i sada ga prenosim u celosti. Dodatno, ceo serijal biće sažet u e-knjigu za nekim vežbama i zadacima koje možete isprobati sami, a tiču se autentičnosti, koja će vam stići na mejl.

No, da pređem na stvar. Autentičnost ne ide bez iskrenosti, pokazivanja emocija, komunikacije iz tih emocija. I to je danas, izgleda, veoma teško. Odmah ću vas pitati:
Kome se javite kada se osećate potišteno, tužno, razočarano, slomljeno?
I šta vam kažu?
Da li smete da podelite sa nekim svoje strahove ili ono čega se stidite?
Da li vas čuju, onako zaista?
Ili vam dele savete?
Da li im kažete da vam treba da vas saslušaju?
Umete li da kažete: “Hej, treba mi da si tu!”
“Dođi.”
“Nedostaješ mi.”

Da li pomislite nešto od ovoga:
“Ma ne, ne mogu njega da zovem sada ima svojih briga i obaveza i previše.”
“Volela bih da je vidim i da joj ispričam šta se desilo, al toliko posla ima oko bebe, ne mogu još i ja da se navalim.”
Ili mislite “Kome trebam ovakva. Ljudi imaju dovoljno i svojih problema.”

Pričanje VS razgovor i deljenje

Nije ni ovde pitanjima kraj. Čak i kada se vidite ili čujete sa nekim, o čemu razgovarate?
O tome što vas boli i što vam je važno? 
Ili o tome šta vam je neko rekao i šta ste vi rekli i uradili?
O emocijama?
Da li ispoljavate te emocije?
Da li plačete?

Ili radije delite svoja razmišljanja, o tome šta treba da uradite i kako bi trebalo da se postavite u nekoj situaciji? Pri tome osećanja i dalje ostavljate negde iza te svoje priče, kao nešto što skrivate da ne bi pred sobom ispali:

  • glupi,
  • slabi,
  • naivni, 
  • preosetljivi
  • nezreli

(Dodatno, stavljam ovo u kontekst devedesetih, godina kada sam ja odrastala, kada se nikome i ničemu nije verovalo.)

Takođe, nije isto kada nekoga zovete da bi mu prepričavali kako ste se danas iznervirali i da ne možete da verujete šta se upravo dogodilo. Primetite razliku:

  1. “Ne mogu da verujem da su to uradili. Kakav je to način. Zamisli ja sam to i to, a oni su to i to.”
  2. “Desilo se to i to. Pobesnela sam, a sada se osećam se potišteno. Baš me je pogodilo to što se danas dogodilo.”

Ovo je mesto gde se pobrkaju pojmovi. Jedno je površno prepričavanje i ponovno preživljavanje iste situacije (samo sada imate drugu publiku), a drugo je zaranjanje u sopstvenu dubinu – šta su prava osećanja, povrede i bolna mesta. Razlika između ta dva pravi razliku u kvalitetu odnosa. U prvom slučaju dobijate od drugih neku vrstu površne pažnje i potvrde. U drugom, dobijate da ste suštinski viđeni i prihvaćeni. I to je duboko, pravo povezivanje.

Moderan podržava samostalnost i individualizam

Današnji moderan i napredan svet veoma vrednuje sposobnosti pojedinca, materijalni uspeh, rad na sebi, učenje i usavršavanje (ponovo napomena za devedesete, zaraditi bilo je pitanje golog preživljavanja). Znate ono “budi najbolja verzija sebe” ili veličanje posvećenosti i discipline za nešto. Da date sve od sebe. Individualnost. Učenje i napredovanje. Vi sami sa sobom. Možda uz učitelje. Možda uz mentore. 
A šta kada niste najbolja verzija sebe? 
Šta kada vam je dosta svega i ne možete više?
Šta kada vam treba nešto drugo, što ne možete da naučte ili zaradite?
Toplina?
Ljubav?

Da vas neko vidi, stvarno onakvim kakvi jeste. Da vas takve prihvati.

Otuđenost je kada toga nema. Ne radi se ovde o količini vremena koju provodite sa nekim, nego o sposobnosti da se otkrijete pred drugima i oni pred vama. I da ta otkrivena, ranjiva bića, međusobno reaguju.
Grle se.
Podržavaju se.
Zajedno plaču.
Razumeju se.
Prosto postoje u tome što su.

Lekovitost pravog kontakta

Prethodnih dana, provodila sam sa jednim prijateljem dosta vremena. I želela sam zaista da budem tu. Da ne delim savete, da se ne mešam svojim mišljenjima, da prosto budem tu.  I ne, nije lako kada ste pored nekoga, ko se ne oseća dobro, a ne možete ništa da uradite da stvari promenite. Jer nije do vas. 

Ja sam, sa druge strane, uspela da podelim kako se zaista osećam zbog nekih stvari – koliko se plašim, stidim i kako krijem emocije i od sebe razmišljanjem, analizom i razumevanjem kako stvari funkcionišu i odakle dolaze. Koliko znam i razumem, a zapravo, da mi to ne pomaže da se bolje osećam. 
Da lako razmišljam i objašnjavam, a teško pokazujem osećanja.
Šta je rezultat tih prethodnih dana?
Osećaj podržanosti.
Osećaj uključenosti u nečiji život.
Osećaj viđenosti i prihvaćenosti uprkos svojim manama i nesavršenostima. 
Uprkos svojoj ranjivosti.

Koga ćete vi danas pozvati?

Da ga pitate kako je? Da mu kažete kako ste?

Za e-knjigu Autentičnost sa vežbama i zadacima i mesečno pisamce prijavite se ovde:

Do sledećeg čitanja,
Minja

Dobrodošli u drugi tekst na temu autentičnosti. Tekstove možete čitati nezavisno, a ako želite da krenete od početka uvod i prvi deo serijala Autentičnosti možete pročitati ovde.

“Put on your war paint” – Nabaci svoje ratničke boje

Fall Out Boy – The Phoenix

Letovanje je prošlo i polako sam počela da gubim taj morski doživljaj. I dalje je za mene bila enigma zašto sam se toliko drugačije osećala na moru, nego u svakodnevici. Usporila sam sa svojim listama i obavezama, usmerila pažnju na osećaj u telu (najviše na dah – kada ga zadržavam, kada plitko dišem, a kada duboko i lagano), gledala da više odmaram, čitam…

Bez obzira na sve to, nepogrešivo sam se vratila u svoj standardni način postojanja, ponašanja, osećaja, reagovanja – operativa, rešavanje problema, racionalnost, obaveze, razmišljanje. Osećaj, lepota, prisustvo… bledeli su, čak i u sećanju.

No kad imate konkretno pitanje, vrlo brzo vam stigne i odgovor. Naletela sam na nekoliko situacija kroz koje sam shvatila zašto se vraćam na staro – jednostavno, osim krajnje funkcionalne, ovaj racionalni način ponašanja i razmišljanja je moja psihološka zaštita i zaštita moje energije. Lakše je postaviti granice, prekinuti neprijatnosti, odgovoriti na neprimerene komentare.

U emotivnosti, ranjivosti i empatiji ta zaštita ne postoji. Iz emotivnog i nežnog identita ja ne znam kako da postavim granice, kako da od sebe odgurnem ono što mi je neprijatno, a da pri tome ostanem u istom raspoloženju. Oklop, bez obzira na to što ograničava, prvenstveno štiti.

Pet dana letovanja, ambijent, osećaj, druženje, sigurnost, opuštenost i ušuškanost otvorile si su prostor da se opustim, prepustim, prestanem da razmišljam i da se branim. Nego da prosto budem prisutna, osećam i uživam. Niko me nije prozivao, zadirkivao, ispitivao, ocenjivao, odmeravao. Bila sam na miru, iako nisam bila sama. 

I to je ključna stvar. Svoje svakodnevno okruženje ne doživljavam kao siguran prostor u kome mogu da se opustim i prepustim, nego da često imam potrebu da se, na neki način, odbarnim. Vođena tim razmišljanjem, pišem ovaj tekst. 

Vaša dnevna doza ugroženosti

Saobraćaj

Jednostavan primer je beogradski saobraćaj. Možda ste i sami imali priliku da podelite svoje mišljenje u instagram anketi. Generalni zaključak i ono na šta sam htela da vam skrenem pažnju – kada vama ne trube, trube nekome pored vas ili ste vi oni koji trubite nekome. Razlozi su raznorazni – neko radi nešto što vama nije u redu (na primer kucka poruke, a na semaforu za levo se upalilo zeleno), neko ima veći auto od vas, ili mu se ne dopadaju zatamnjena stakla ili imate ne-BG tablice, ili niste krenuli čim se upalilo žuto, ili vam se auto ugasio. I tome su izloženi i muškarci i žene. 

No, nije mi cilj objašjnenje saobraćaja, nego činjenica da je to dnevna doza stresa i agresije koju primate na sebe i koja je prisutna kada je saobraćaj oko vas. 

Posao

Drugi prostor (fizički ili samo mentalni) u kome provodite dosta vremena je posao. I pod ovim na mislim samo o konkretnim poslovnim interakcijama, nego i kada sa prijateljima pričate o poslu.

Od klijenata i njihovih nerealnih očekivanja, kompleksnih međuzavisnosti realnih problema koje treba da rešite, kartkih rokova, raznih zadataka između kojih menjate sa jednog na drugi, do zamršenih kancelarijskih odnosa, “dobronamernog” prozivanja i zafrkancije na tuđ račun, priča koje radije ne biste slušali ili čak ogovaranja i ružnih reči. 

Sama izloženost takvoj svakodnevici zahteva dosta energije i nepogrešivo pobuđuje potrebu za reagovanjem i samozaštitom ili borbom. Naš reptilski mozak, kako ga naziva Danijel Goleman, jedan od najpoznatijih stručnjaka na temu emocionalne inteligencije, reaguje brže od svesnog uma i okida signal – bori se ili beži. 

Da li su vam poznata pitanja:

“Zašto je ovo ovako urađeno?”
“Može li to za manje vremena?”
“Zašto je toliko skupo?”
“Kada možemo da očekujemo odgovor?”
“Kada će sve biti završeno?”
“Može li to nekada ranije?”
“Možda je trebalo da uradiš drugačije.”
“Teško ćeš uspeti to i to.”

To mogu biti samo neka od pitanja koja preispituju vas i vaš rad. Lično smatram da treba imati istinski veoma jako samopouzdanje da vas ništa od toga ne dotakne i da nemate osećaj da se branite. 

Prepričavanje dnevnog nezadovoljstva

Takođe jedna od uobičajenih dnevnih stitacija je da vam neko prepričava kako se tokom dana iznervirao i zbog čega. Podjednako je uobičajeno i da vi na to odgovorite  – sličnom pričom.

“Zamisli, molim te, šta mi je onaj kreten juče rekao?!”
“I onda je on rekao ono, a ja sam njemu rekao to itd.”

U terminologiji Erika Berna socioloških igara, ova se zove “strašno, strašno” i obično ide u paketu sa “što ti ne – da, ali” (knjiga – Koju igru igraš). Još ako razgovor obiluje različitim pogrdnim epitetima za ljude o kojima pričate, bilo da slušate ili izgovarate, i to takođe je jedan vid agresije – i podržava vaše “bori se ili beži” instinkte.

Jer kada ste izloženi pogledu na svet u kome su ljudi loši (kreteni, debili, majmuni…) i gde se događaju strašne, jezive i užasne stvari (o, da reči su bitne!), onda se podsvesno zatvarate i od takvog sveta želite da se zaštitite. 

Ispod zaštite su lična nekorisna uverenja

I tako u svakodnevici, nekoliko situacija dovoljno je da se aktivira i sistem zaštite. Ispod svega toga leže i slojevi nekorisnih ličnih uverenja.

Na primer:

  • da niste dovoljno dobri
  • da ne znate ništa
  • da ćete sve srušiti, ako napravite neki pogrešan potez
  • da morate da budete u pravu, inače ćete ispasti nekompetentni
  • da sa vama nešto nije u redu
  • da će vas ljudi odbaciti, ako postavite granicu šta vam je u redu, a šta nije
  • da morate da napravite kompromis i da nemate izbora

Ovde možete nastaviti niz, šta god da je vaše uverenje.

Sve te situacije koje se dešavaju – agresija u saobraćaju, poslovna dešavanja, prepričavanja – aktiviraju i ta vaša lična uverenja (kada se osećate pogođeno ili iznervirano, znači da neka veza sa vašim uverenjima o sebi postoji). A to su bolna mesta i tačke ranjivosti. Prirodno je da želite da se zaštite i zato podižete gard.

Zato prva stvar svakog dana može izgledati kao stih iz pesme sa početka – “nabaci svoje ratničke boje.”

Dakle, jedan deo svakodnevice jeste vaša percepcija događaja, lična uverenja i na koji način tumačite ono što se dogodilo, a drugi deo jeste realno agresivno okruženje u kome se krećete. 

Kakve veze to ima sa autentičnošću?

Za autentičnost je potrebno da vidite i čujete sami sebe, da li nešto za vas jeste ili nije i osetite šta vam je stvarno potrebno. Zato je potrebno da pažnju usmerite ka sebi, ka unutra, ka osećajima i to u miru. Kada se branite (ili napadate, to je samo druga strana istog novčića), fokus vam je na toj borbi. Najbolje od svega je što je to čak toliko uobičajeno da uopšte više ni ne primećujte kada se to dogodi. 

Preduslov za autentičnost je osećaj sigurnosti, prihvaćenosti, podržanosti.
Da li se i koliko često tako osećate u svojoj svakodnevici?

Rose, 2022.

Zašto odbrambeni stav opstaje, čak i kada nema pobuda?

Zamislite da je ono što vas pobuđuje na odbranu ili napad kao da vam neko zvoni na vrata. Vi ste legli da spavate, taman vas je uhvatio prvi san i čujete zvono. Otvarate ili ne otvarate (reagujete ili ne reagujete) nije ni važno, probudili su vas. Ponovo pokušavate da zaspite i taman uspete, a neko ponovo zazvoni. Zamislite da to potraje celu noć. Iako ste imali neke periode sna, realno je da se niste ni naspavali, ni odmorili.

Slično je i sa raspoloženjem – ako nemate dovoljno veliki period kada se osećate opušteno, ušuškano, podržano i sigurno, onda ćete bez obzira na takve kraće periode ostati u svom modu samozaštite, sa podignutim gardom i na oprezu.

Šta vi možete da uradite? 

Pogledajte oko sebe.
Proverite kako se osećate pored određenih ljudi.
Kako se osećate u raznim situacijama.
Kako vi utičete na druge ljude?

Čini mi se da sam bila u zabludi da se sve nalazi u pojedincu i načinu na koji interpretira stvari. “Sve je to do toga kako ja reagujem i kako vidim stvari oko sebe” i samim tim da se rešenje nalazi u razrešenju sopstvenih uverenja, zaostalih emocija, starih trauma iz detinjstva. 

Nije tako. I to sam shvatila tek nakon što sam doživela kako zapravo izgleda kada sam dovoljno dugo na miru, za tih pet dana letovanja sa M, N, i B. Kada nema ubeđivanja i razmišljanja. Kada nema očekivanja. Kada me niko i ništa ne bocka, nego dani teku bez napora. Kada me niko ne ispituje i preispituje (pa samim tim i sama sebe ne prispitujem i ne branim se).

Vaša lična odgovornost za svoja uverenja, interpretacije i emocije ima svoje limite. Da bi mogli da rastete potrebno je da imate odgovarajuću sredinu u kojoj se nalazite. Imate pravo da se osećate sigurno, da živite i radite sa ljudima koji vas podržavaju, sa kojima možete da budete u miru, da vas niko ne ćuška, gura, povređuje, gde vas ne zadirkuju i ne gnjave. 

Na vama je da takvu sredinu stvorite za sebe. Jedan deo posla svakako leži u vama, vašim uverenjima i percepciji. Ali drugi se nalazi u sredini koja nije za vas, ljudima koji nisu za vas i koju vam je potrebno da promenite. 

Nekada će vam za to biti potrebna hrabrost da pustite sve što vas drži na tom mestu i odete. Nekada ćete morati da redefinišete odnose i postavite granice. Ono što je važno da znate je da na to imate pravo i da će uvek postojati ljudi koji će vas prihvatiti.

Onakve kakvi jeste 🙂

Ovde ću se zaustaviti za sada. Nastavak sledi prvo na mesečnom pisamcetu 10.08, a potom i na blogu. Za mesečno pisamce možete se prijaviti ovde (obavezno proverite Promotions sanduče):

Do sledećeg čitanja,
Minja

Ovo je prvi u nizu serije tekstova o autentičnosti. Razmišljanja, stare tuge, novi uvidi pokrenuta su na jednom kratkom i neobičnom letovanju u Crnoj Gori i nastavila su se celog jula, čak i sada dok ovo pišem. 

Zašto ja o autentičnosti?

Ja sam neko ko veći deo odraslog života uči autentičnost. Bila sam starmalo dete, često (pre)ozbiljna, ponašajući se po usvojenim pravilima. Bolje rečeno, držala sam se pravila kao pijan plota, vodeći računa da ne tražim i ne radim ništa što bi bilo van tih ideja. I nije morao niko da me pritiska, od malih nogu sam usvojila da sama sebe kontrolišem, a sve da bih izbegla da se neko u mene razočara. 

Baš zato možda deluje čudno zašto ja od svih ljudi da pišem o autentičnosti. U stvari, od ljudi koji su bliži sebi i svojim emocijama nisam mogla da naučim ništa. Zašto? Zato što je ono što govore jezik koji ja ne razumem i ne mogu da usvojim. A ja to svojim pisanjem i iskustvom želim da prevedem na nešto što ljudi poput mene razumeju.

Kasnije, na fakultetu, iako je delovalo da sam izašla iz tih okvira, suštinski, stara pravila zamenila sam nekim novim (koja sam naučila u međuvremenu čitajući, gledajući primere iz svoje okoline). Ukratko, princip je sledeći: da bi postigla to i to – moraš da budeš takva i takva. Da bi imala to i to, moraš da radiš to i to. 

autentičnost
Odraz u staklu starog hotela.

Kada treba i mora prestane da funkcioniše

I to je dobro funkcionisalo za uspeh u školi, ali čim sam došla pred ozbiljnije životne odluke koje imaju veze sa tim šta ja zaista želim, bilo mi je jasno da sam u problemu. Zašto? Zato što je trebalo da odgovorim na pitanje šta ja želim i šta mi je potrebno.

I to nisam znala, niti sam znala kako da dođem do toga. Pitanja koja sam do tada postavljala bila su šta treba ili moram da uradim i šta se od mene očekuje. A kada tako dođete u svoju 25tu godinu, ne dešava se preko noći da jednostavno počnete da odgovarate na pitanje “šta ti želiš iskreno?” 

Odgovoriti na to pitanje podrazumeva poznavanje sebe, svoje dubine i svih ostalih dimenzija, svojih osećaja. Takođe podrazumeva i preduzimanje akcije koja je u skladu sa tim vašim osećajima. Podrazumeva i hrabrost, da sebi priznate šta to zaista želite (naročito kada je suprotstavljeno i podriva vašu sliku o sebi i sliku uspeha), i da uradite nešto što se drugima možda neće dopasti.

To je autentičnost. I to je kao neka magična osobina koja harmonizuje vaš život, jednom kada budete postali baš takvi. I sve do skoro, autentičnost ja za mene bila nešto relativno apstraktno. Daleko od realnosti. Zauzeti se za sebe, reći ne, osetiti sebe – više ideje, koncepti. Nešto što nisam mogla da povežem sa sobom u svakodnevici. 

Iskustvo drugačije od svakodnevice

Iskustvo tih 5 dana u Crnoj Gori bilo je popriličan kontrast u odnosu na moj uobičajeni život – osećaji, opuštenost i ranjivost naspram jurcanju za obavezama, to-do liste, razmišljanje o svemu i svačemu. Sa povratkom u Beograd, kao da sam se i vratila u ulogu onoga ko preuzima inicijativu, ima mišljenje i rešava probleme, sa sve To-Do listom koju treba stići.

To mi je strašno teško palo. Kočija se pretvorila u bundevu. “Zar je ovo moj život?” – ćoškast, racionalan, predvidiv, čak i grub. Osećala sam se kao da me niko ne vidi i ne čuje, kao i da ne postoji – taj emotivni deo koji se na letovanju probudio – nego samo racionalno-logični koji grabi svu komunikaciju za sebe. Bolno i tužno. 

Serija ovih tekstova nastala je upravo na uvidima na koje sam naletela prateći tu želju da budem i osećam se više kao ta osoba koja je bila na moru. To je moj pokušaj da plastično objasnim autentičnost i gde i kako se izgubi. Teme su:

Odlučivanje i osećaj

Sada, ovog trenutka, treba da odlučite šta ćete da uradite. Koji je vaš sledeći korak? Koje pitanje sebi postavljate? Šta treba? Šta mora? Šta želim?
U odnosu na šta donosite odluku kuda idete? U odnosu na cilj? U odnosu na osećaj?

Možda se pitate, a možda već znate šta vam je cilj. I radite sve što je potrebno kako biste ga ostvarili, i to bez obzira koji je vaš osećaj u odnosu na to.

Autentičnost nestaje upravo u raskoraku između ove dve stvari – osećaju koji imate i onoga što znate da bi trebalo da uradite.

Znate li onaj osećaj kako vas mrzi da nešto uradite ili ne želite, a zatim ga odmah zatrpate mislima zašto je neophodno da to uradite? Ne ide vam se na žurku večeras, ali… glupo vam je da ispalite društvo, već ste se odavno dogovorili, znate da će biti dobra muzika, možda se baš to veče desi nešto interesantno.

Želite da zarađujete više i zbog toga tražite novi posao. Dobijate ponudu koja je finansijski izdašna, donosi vam bolji položaj, međutim, osećate da to ipak nije ono što želite da radite. Nešto vas pritiska u grudima, tera vas da teško uzdahnete. I dok se tako osećate razgovarate sa sobom: “Ovo je sjajna prilika, i više nego što sam tražio?! Koliko ljudi bi se samnom menjalo, a ipak ja i nisam nešto ushićen… Da li će mi se ikada takva prilika ponovo ukazati?”

Premišljate se i razmišljate. Mučite se. A zapravo imate osećaj i u dubini duše znate. Autentičnost je baš u tom osećaju. Osećaj od koga ste odučeni. I vi i ja i ceo moderan zapadni svet. Jer treba doneti pametnu odluku. Ko još propušta priliku da zaradi više? Popne se na hijerarhijskoj lestvici? Uzme nešto što mu se nudi? Još kada se na to dodaju egzisgtencijalni strahovi koji su na Balkanu većini bliski i još sveži u sećanju… Ko vas pita kako se vi osećate? Da li je to za vas?

Ova tema iskočila je spajanjem nekoliko razgovora sa prijateljima i poznanicima, o osećaju i doživljajima letovanja u Crnoj Gori. Jedan razgovor me je naveo da ponovo proučim teoriju human-design-a o donošenju odluka. Ta teorija kaže da ljudi nisu projektovani da donose odluke razmišljajući o njima – ali takođe ni iz emocija, nego iz stomaka i osećaja u odnosu na to nešto kada se emocije umire (bilo da su strah, odbojnost ili euforija). Instinkt, unutrašnji osećaj, više Ja, gut feeling, de los ovarios, kako god to želite da nazovete. 

Drugi razgovor imao je za zaključak “treba ti više spontanosti” (kome danas to nije potrebno?). Treći je pak zazvonio sa “Šablonizovala si sebe.” I to me je pokrenulo na razmišljanja – Kako se to desilo, i još važnije, kako se to dešava?

Kako život postane – šablon?

U razmišljanju o tom “šablonizovala si sebe” i human design lekcijama – došla sam do toga da izgubim deo sebe upravo u tim ciljevima i idući ka njima nakraćom linijom koju mogu da smislim. Jer su ti moji ciljevi često (mada ne uvek) rezultat mog razmišljanja (šta bi sledeće trebalo da uradim, šta je realno da ostvarim, gde je realno da odem). “Optimalni način” na koji dolazim do tog cilja takođe je rezultat mojih razmišljanja.

Te dve stvari čine šablon. Zamišljam metalnu rešetku, kao oni modeli molekula sa časova hemije. Ciljevi i želja da budu ostvareni, kao i znanje “optimalnih načina” upravo su glavni gradivni elementi tog šablona. Osećaj za sebe tu je izostavljen.

Realno gledano, taj osećaj za sebe nije ništa posebno dramatično. To su više suptilne naznake, nego neka ozbiljna osećanja. Na primer, treba da ustanem u subotu rano ujutru da bi otišla na trening trčanja, a imam da završim materijale za nedelju ujutro. Osećaj je kao da zadržavam dah. Pritisak. Nekoliko puta sam otišla baš tako. Vraćala sam se kući i radila na materijalima dok me je držala nervoza da li ću stići. 

Od skora sam pustila – nisam otišla na trening rano ujutru. U petak bi pisala dok mi se ne prispava, naspavala bih se, radila na materijalima u subotu ujutru dok me je koncentracija držala, a onda odlazila da sama trčim taj subotnji trening. Činjenica je da nisam imala trkačku grupu i da trening možda nije bio na nivo na kom bi bio sa grupom. Činjenica je takođe da sam se mnogo lakše i lepše osećala. Da sam stigla i jedno i drugo. Bez pritiska. Bez stresa. Iskustvo je potpuno drugačije. 

Taj način je ono u čemu gubimo autentičnost. Na malim stvarima. Na malim odlukama. Koje postaju malo veći izbori. Koje postaju životni izbori i šabloni i definišu ono što vi jeste. 

To šablonizovanje sebe – projekcija nekih vaših ciljeva i želja – gde zapravo želite da stignete, neka krajnja destinacija. I osmišljavate kako – praveći optimalne korake – izbore koji vas vode do vašeg cilja. I držite se toga bez obzira na to kako se osećate. Bez obzira na to šta vam vaš unutršanji osećaj poručuje.

Autentičnost nestaje upravo tu – između onoga što u dubini sebe osećate i onoga što radite da biste ostvarili neki cilj. Iako je tamo gde ste se zaputili mesto na koje zaista želite da stignete, koraci možda nisu u skladu sa vama. I onda stižete tamo gde ste naumili, ali ne i na način koji je u skladu sa vama. I sve pomalo gubi smisao.

Šta ja osećam u odnosu na nešto, za mene je bivalo važno tek onda kada postane alarmantno – a tada je već uglavnom kasno. Tada i najkraći put kojim sa do tada išla izgubi smisao. Stignem gde sam naumila, dobijem šta sam htela, ali u svemu tome nema mene. 

Zašto je važno pratiti osećaj za sebe?

Lakše je dati primer šta se desi kada ne pratite osećaj za sebe dovoljno dugo vremena. Osim dešavanja koja se mogu spolja primetiti (fizičke povrede, previše umora i iscrpljenosti da vam opadne imunitet, odnosi u kojima samo dajete, a ne dobijate ono što vam je potrebno), najviše se odražava na ispunjenost u životu – entuzijazam, sreću, radost, želju za ovim ili onim. 

Nemanje osećaja za sebe ili život u kome ignorišete osećaj za sebe dovodi do toga da sve što radite nema ni ukus, ni miris, ni teksturu – da je bljutavo i bezukusno. Da nema boju, ni oblik i da i nije preterano važno šta će se sa tim desiti. Umrtvljeno. Neodređeno tužno. Bezvoljno. 

Uradite sve što je trebalo da uradite, a opet ne dobijete ništa što vam je stvarno potrebno. Životna ironija i lažno obećanje u tome da samo treba da učite, radite i budete dobri i pošteni ljudi i sve će biti u redu. Nedostaje onaj ključni deo – na koji način radite sve što radite. 

Imate li osećaj za sebe?

Pravljenje izbora u skladu sa osećajem za sebe zahteva pre svega da možete da osetite sebe. Drugarica je godinama bacala novčić za važne odluke – ne zato da novčić odluči umesto nje, nego zato što je u trenutku kada ga baci, znala na koju stranu želi da padne. 

Da li možete da prepoznate šta vam telo govori dok slušate, gledate ili razmišljate o nečemu?

  • Da li zadržavate dah?
  • Da li stežete vilicu?
  • Mrštite se?
  • Da li osećate težinu na grudima?
  • Da li vam prosto nešto neodređeno smeta?

Da li prepoznajete svoja osećanja u odnosu na ono što vam ljudi govore, što vas pitaju, što razmišljate da odaberete?

  • Strah?
  • Tuga?
  • Više stresa?
  • Odbojnost?
  • Mrzi vas i osećate otpor?
  • Radost?

Nije čudno da ništa od toga ne primećujete. Fokusirajući se na nešto drugo, godinama, čak i da ste imali, tu veštinu ste zaboravili i čak naučili da izvrnete u svoju suporotnost (naročito ako su vam govorili da “ne treba tako da se osećate” ili da ste razmaženi ako nešto nećete ili ako tražite nešto za sebe).

I da, to možete da promenite. Važna rečenica iz Human Design-a – veliča se davanje instant odgovora, da odmah odgovorite na nešto sa da ili ne. A ključno je dajte sebi vremena da osetite i odlučite.

Ako se pronalazite u ovome što opisujem, da ste otuđeni od sebe samih i ne prepoznajete ni osećaj u telu, ni svoje emocije, znajte da to možete da promenite. Za početak, u svom ponašanju i načinu odlučivanja ne morate promeniti ništa. Fokusirajte se da osećate sebe. Evo sada, ovde, dok ovo čitate.

  • Kako se osećate?
  • Da li su vam mišići opušteni?
  • Da li ste skoncentrisani?
  • Namršteni?
  • Da li stežete vilicu?
  • Da li osećate neku nelagodu?
  • Da li ste radoznali?
  • Da li vam je dosadno?
  • Dišete li duboko? Ili zadržavate dah?

Šta je izazov praćenja intuicije?

Dobro, recimo da ste svesni svojih osećaja i intuicije. I da treba da donesete odluku. Osećaj vam govori jedno. Razmišljanje i objektivna ocena drugo. Zašto je teško da krenete za osećajem?

Kada o nečemu razmišljate i vidite opcije, odmah predviđate i njihove posledice i kojim putem to može da se razvija. Kada nešto birate prema osećaju, često ne možete da predvidite šta je sledeće što će da se desi. Jer ne znate zašto imate takav osećaj, prosto ga imate. 

Taj izbor na osnovu vašeg ličnog osećaja  je trenutak kada pravite iskorak u nepoznato. I kada to uradite stajete na mesto na kome čekate da vam život odgovori. A to ume da bude neprijatno za bilo koji misleći um. Kontrola više nije kod vas. 

Time unosite nelinearnost u svoj život, omogućava otvaranje da vam se stvari dogode, da vam dođu, da se nameste – da nije sve zasnovano na tome da izgurate ono što ste zamislili, umarajući se pri tome i pitajući se zašto imate toliko poteškoća i prepreka.

Potrebna je hrabrost za takve izbore jer u odnosu na detaljno razmišljanje deluju kao korak u nepoznato – na mesto gde ne znate šta će se sledeće desiti. Obično se ne desi ništa loše, naprotiv, samo je potrebno vreme da steknete poverenje u sopstvenu intuiciju. I da ćete biti suštinski dobro kada pravite takve odluke.

I kroz to je važno proći iskustvom. Ne razmišljanjem, ne projekcijom, nego čistim doživljajem. 

Nekada stvarima nije vreme, pa i ne možete da odlučite. I onda je u redu i da ne donesete odluku.

Sve je u radu, samo je potrebno da date sebi za pravo, da je sasvim uredu na napravite i izbor koji isprva deluje nelogično. 

Pišite mi pitanja i kakva razmišljanja sam kod vas podstakla? 

Sledeći nastavak iz serijala Autentičnosti možete pročitati ovde.

Hvala S, S i D na inspirativnim razgovorima. Za više informacija o human design bacite pogled na instagram: @dajana_human_design.

Posvećeno M, N i B, koji su mi svojim društvom i spontanošću omogućili da se osećam sigurno (bez potrebe da se branim, pravdam i dokazujem), i doživim sebe prosto kao biće (ženu), koja postoji, doživljava, oseća (bez potrebe da znam, bez potrebe da imam diplome, bez potrebe da budem fizički snažna i brza, bez potrebe da rešavam problme, bez potrebe da imam ozbiljno mišljenje).

Zlatni sat, Bokokotorski zaliv, 2022.

Do sledećeg čitanja,
Minja

U jednom od prethodnih tekstova pisala sam o vrednovanju onoga što ste uradili bez obzira što je to možda bilo da biste sebi ili drugima nešto dokazali. Takođe, da od sada možete da odlučite da stvari radite zbog njih samih. Baš na tom mestu dolazi ova današnja tema. Koliko se lako posvetite onome što vam je prirodno zanimljivo, onome što stvarno volite? Još kada je to nešto što vam dobro ide? Lako zar ne? Srećni ste dok to radite, ni ne padne vam na pamet šta će ko o tome da misli.

Ali vi ne radite to.
To su neke neracionalne stvari.
Rekli bi ljudi da niste ozbiljni?
Da ste detinjasti, blesavi?
Od toga ne može da se živi?
“To? Ma gde je to za tebe, ti si smotana.”
“Da li si normalna, upropastićeš se.”
“Ma šta ti pada na pamet!”
“Samo gubiš vreme na gluposti.”

Da li vam zvuči poznato? Vaše ideje i želje, od malih nogu, dočekivane su sa ismevanjem, odbacivanjem, prezirom, nipodaštavanjem ili čak užasavanjem. To vas je naučilo da ono što zaista želite nije za vas, da vas čini lošima. Da treba od toga da odustanete. Da nećete uspeti. Shvatili ste još odavno da je ono što drugi vrednuju, za šta mislite da ćete dobiti potvrdu i pohvalu, prava stvar. Matematika je tu čista – odustanete od onoga što ionako niko ne podržava, a posvetite se onome što vaši roditelji cene – dva plusa. 

Treba li još nešto dodati u formulu?

Ne bi bilo zanimljivo da je tako jednostavno.
Nedostaje vam još dva minusa u ovoj formuli.
Odricanje od stvari za kojima žudite, malo po malo, krade vam život, energiju, radost.

Posvećivanje stvarima zarad prihvatanja okoline (a nekada je predstavnik te okoline jedan glas u vašoj glavi), hrani u vama osećaj da ste prevaranti, uljezi, foliranti. Samo čekate da vas neko provali. Ovo je već bila tema jednog od prethodnih tekstova.
Sada ćemo se fokusirati na interesovanja i želje. 

Zašto je važno da radite ono što vas zaista interesuje?

Baveći se onime što vas zaista interesuje, osetićete se stvarnijim, življim. To radite jer to volite, samo zbog sebe. Lepše ćete se osećati sa sobom, a to će se vremenom preliti i na vaš posao i odnose. Ovo nije samo pitanje ispunjenosti, zadovoljstva i sreće. Ovo je pitanje i vašeg fizičkog i mentalnog zdravlja.

Kad ste bolji sebi – bolji ste drugima.

Radeći ono što želite, ne tražite opravdanje i smisao toga što radite – vi prosto stvarate. Što je više takvih iskustava u vašem životu – manje vremena se opterećujete mislima, preispitivanjem, krivicom, lošim osećajima, a više, prosto, živite.

Šta ako ne znate šta je to što stvarno želite?

Razumem vas. Znam taj osećaj. Teško je i strašno mesto.
Pogotovo u ovom svetu gde su svi nešto super-zagrejani, pucaju od elana i entuzijazma. Uopšte nije cool nemati svoju strast.
Samo se još gore osećate, kao još veći prevarant.

Zapravo ste vi ti koji su hrabri i iskreni kada priznate da ne znate, da nemate motivaciju. 
To što ne znate, otvara vam prostor za eksperimentisanje i istraživanje. Više o tome sam pisala ovde. 
Sve je to u redu. Niko nije ni super motivisan ni oduševljen svojim poslom 24/7. To je prirodno i normalno. Kada to znate znači da ste iskreni sa sobom, a ne prevarant koji otaljava posao.

Ne morate menjati život da biste uradili nešto za sebe

Odluka da se nečemu posvetite je vaša stvar. To ne mora da bude revolucionarna promena u životu. Može biti samo jedna aktivnost koja je za vašu dušu. 
Ne mora da ima smisla.
Ne mora da bude korisna.
Nije svrha da postnete novi teniski šampion.
Niti novi Pikaso (mada, nikad se ne zna :D)
Bitno je da imate želju. Da pali varnicu u vama. 

Nemojte se čak, opterećivati da li je nešto vaše, autentično.
Videćete kada krenete sa tim.
Kakav je osećaj? Da li vam ide? Da li žudite da naučite još?

Neće se niko potruditi umesto vas, a i da hoće – ne može

Da li neko treba da zna koje su to vaše želje bile? Šta vas zaista interesuje ako ste o tome odavno prestali da pričate? Ko onda može da potraži gde su vam najbliži časovi plesa, mačevanja, grnčarije? Kako da dođete na Kineski zid? Plivate sa delfinima? Uzmete reket u ruke? Pokušate da naslikate nešto? Napišete pesmu? Šta vam za to treba? Imate li vremena kada ćete time da se bavite?

Neće vas niko povući za rukav i reći – evo, tu je!

Osećaj podržanosti

Na putu ostvarenja svojih želja i interesovanja, važno je da osvestite unutršanji osećaj podržanosti. Vašu sposobnost da krenete u realizaciju sopstvenih zamisli.
Da odbranite ono što želite.
Da verujete da možete.
Da ne odustanete unapred (jer “neće uspeti”).
Da ne odustanete na prvoj prepreci.
Treba vam malo hrabrosti, malo da ne slušate sve svoje i tuđe obeshrabrujuće glasove.
I to je mnogo bitno kada zagrizete to svoje čime se bavite.
Makar da probate.
Dok sami sebe ne podržite, može vam još 100 ljudi govoriti “možeš ti to” – nećete im verovati.

Kockice će se složiti – pre ili kasnije

Vaše obrazovanje možda i nije u skladu sa vašim interesovanjima. Možda imate više interesovanja koja ne znate kako da pomirite. To je potpuno prirodna pojava za pametne i radoznale ljude. Iskoristite svoje potencijale najbolje što možete. Pri tome imajte jedno na umu: ne morate biti sve što možete biti. Jednostavno, vreme je ograničeno, a sposobnost da se odlučite znači da ste zrela osoba. 

Za kraj

Cilj ovih šest tekstova bio je fokusiranje na navike, osećaje i osobine koji su neophodni da bi se osećali kao realna, autentična, stvarna osoba, a ne uljez, prevarant, varalica. Nadam se da sam u tome i uspela.

U okviru radionice organizacije vremena koju pripremam – “moje vreme moj život” – jednim delom bavićemo se i temama kojih sam se dotakla. Često, neka uverenja, strahovi ili nedostatak samopouzdanja rezultuju simptomima da nemate vremena ili da ne znate da se organizujete. Zato smatram da je veoma važno prepoznati takva ponašanja i imati i kompletne alate za akciju, koje uzimaju u obzir sve važne elemente vašeg života – da se organizujete, da pronađete svoje prave ciljeve i vratite se tome da zaista živite svoj život po svome.

Više informacija uskoro na mejling listi:

The form you have selected does not exist.

Do sledećeg čitanja,
Minja

direktna komunikacija

Početak serijala tekstova o sindromu varalice možete pronaći ovde.

Dobro došli u peti tekst o prevazilaženju sindroma varalice, tekst o direktnoj komunikaciji.

Čemu uopšte direktna komunikacija?

Kažite kako se osećate i šta zaista mislite. Onako kako jeste. Nema drugog načina za uspostavjanje prave bliskosti i realnih odnosa. Ne možete osetiti iskrenu i duboku bliskost ako i sebe ne otkrijete. Inače će uvek postojati taj nevidljivi zid vaših neizgovorenih misli i osećanja koji stoji između vas i osobe sa kojom želite da budete bliski. I taj čuveni osećaj da niste pravi, da niste realni, već da ima nešto što krijete čini da se osećate kao prevarant. Jer zaboga ima nešto što ne govorite! 

Kada počnete da govorite ono što zaista mislite i osećate vaša okolina će vas bolje razumeti. Odjednom nećete imati potrebu za posebnim ljudima koji vas razumeju – svi će vas razumeti kada naučite da se izrazite. Oni koji vas ne razumeju postaće veoma retki i to će biti do njih, a ne do vas. 

Hrabri ste ako ste direktni

Ono što će se takođe desiti kada počnete da izražavate svoja mišljenja i emocije jeste da će ljudi početi da vam odgovaraju na drugačiji način. Sa nekima se možda još više zbližite. Sa nekima se možda posvađate i pomirite. Ono što je sigurno je da će vam dati i drugačiju percepciju od one koji imate o sebi. Mnogo ćete naučiti. 

I za to je potrebna hrabrost, uverenje da ste suštinski u redu, da su vaša osećanja u redu i da su vredna da se za njih zauzmete (o čemu sam pisala u prethodnim tekstovima), te vas kritike drugih neće poništiti. Naprotiv bićete u stanju da se zauzmete za sebe bez obzira šta drugi misle, ili da uvidite da ste pogrešili, izvinite se i naučite lekciju. U oba slučaja, vi ste na dobitku, jedan korak bliže pravim odnosima.

direktna komunikacija

Direktna komunikacija nije isto što i agresivna komunikacija 

Ima ljudi koji svoju impulsivnost i agresiju podvode pod “ja sam direktan, uvek kažem to što mislim, takav sam.” Ako imate loša iskustva sa nekim ko komunicira na ovaj način, to je još jedan razlog više zašto bežite od direktnog izražavanja – ne želite da vi budete takvi. I tu je važno da znate da nije problem u izražavanju sopstvenih osećanja i mišljenja, nego u načinu. To je ono što čini razliku između agresivne i asertivne komunikacije. Preuzela sam definicije ova dva tipa komunikacije sa sajta klinike “Laza Lazarević” autorke spec.med psihologije Maja Ćurčić:

“Agresivnost podrazumeva izražavanje želja, potreba i osećanja, te borbu za svoja prava po svaku cenu, ne vodeći računa o drugima, često na štetu drugih. Agresivno ponašanje se dovodi u vezu sa impulsivnošću i ugrožavanjem prava drugih ljudi. Za posledicu najčešće ima osećaj poniženosti, povređenosti, ogorčenost i ljutnju kod druge osobe, često izazivajuću i agresiju.”

“Asertivna komunikacija podrazumeva: jasno iznošenje sopstvenog mišljenja i osećanja, zastupanje sopstvenih interesa bez ugrožavanja tuđih, konstruktivnost u rešavanju problema ili konflikta (ne okrivljujete i ne vređate druge, predlažete rešenja). Asertivnost je dakle povezana sa adekvatnim socijalnim ponašanjem u različitim situacijama, u smislu izražavanja socijalno prihvatljivog ponašanja bez straha i ljutnje (bez očekivanja da će uvek biti po našem). Drugim rečima, smatra se aspektom socijalne i emocionalne inteligencije.”

Bes može biti konstruktivan

Bes je jedna od osnovnih emocija i direktnost podrazumeva i njegovo izražavanje. Problem je što obično ima negativnu konotaciju. Međutim, u pojedinim situacijama i sa pojedinim ljudima, može biti i te kako konstruktivan. Naročito ako vas uzimaju zdravo za gotovo. “Izrazite bes, jasno, direktno i sa poštovanjem.” Zdrav bes ima sledeće karakteristike:

  • logičan i objektivan
  • izražen samo rečima, bez agresivnog ponašanja
  • usmeren je na trenutno aktuelan problem ili ponašanje
  • sa poštovanjem – bez vređanja i omalovažavanja

[Preuzeto iz Recovering from Emotionally Immature Parents, Lindsey C. Gibson]

Postavljanje granica

Ceo skup osobina (doživljaj sebe kao nekoga ko je u redu, prihvatanje i vrednovanje sebe i svojih osećanja) zajedno sa sposobnošću da direktno komunicirate omogućiće vam da prestanete da se osećate kao varalica, već kao prava realna osoba. Sledeći i poslednji tekst biće o priznavanju i vrednovanju sopstvenih interesovanja i želja.

Ako ne želite da propustite nastavke tekstova, kao i za mesečne teme, prijavite se na mejling listu: 

The form you have selected does not exist.

Do sledećeg čitanja,
Minja

osecanja su vredna

Početak serijala tekstova o sindromu varalice možete pronaći ovde.

Dobrodošli u četvrti tekst o prevazilaženju sindroma varalice. 

Da li vam zvuči poznato?

“Ne mogu da podnesem da plačeš, odmah sam i ja tužna.”
“Koji ti je đavo, vidiš da sam premorena!”
“Sram te bilo da besniš tu, vidiš šta sam sve žrtvovao zbog tebe, a ti mi tako vraćaš.”
“Umereću zbog tebe.” (kad vas nešto boli)
“Šta ćemo sada da radimo?! Kako je moglo to da ti se desi?!”
“Šta se tu smeješ, vidiš da imam problem sa računom za struju.”
I to izgovorena od strane roditelja prema vama. 

To je njihova nemogućnost da svoje emocije adekvatno obrade i onda ih preliju na vas. Možda mislite “to je strogo, oni nas vole i zato se tako ponašaju.” Ili čuveno “imaćeš i ti decu jednog dana pa ćeš videti.” Nije ovo pitanje ljubavi. Ovo je pitanje zrelosti i empatije prema vama, kao deci. Oni su ovde odrasli, oni za koje se pretpostavlja da imaju sposobnost da se nose sa svojim emocijama na zreo način i da obuhvate i vaše emocije.

Šta se desi umesto toga? 

Postavljaju sebe i svoje emocije u centar pažnje (“ne mogu da podnesem i odmah sam i ja tužna”) i prebacuju vama odgovornost za svoje emocije (tvoja tuga je uzrok moje tuge i patnje). Time skrenu pažnju sa onoga što se vama dešava, na sebe, svoje emocije i vaš odnos. A šta vi učite odatle? Da su vaša osećanja manje vredna nego osećanja drugih, i još gore, da čak mogu biti i opasna po druge. 

Premotajmo film i dvadeset godina kasnije, nalazite se u životu u kome podređujete svoje želje, potrebe, htenja poslu, kolegama, partneru, prijateljima (psu?).
Vi ste od onih ljudi koji se sjajno adaptira na novu okolinu.
Lako vam je da pokupite kulturu na novom poslu.
Sa vama se lako dogovriti. Niste od onih koji izvoljevaju i zatežu. Lakše vam je da pustite nego da se raspravljate, šta, kako i zašto. Zato vam je lakše da odmah popustite.

Jasno je, odmah shvatate situaciju, čitate ljude i njihove potrebe. Prepoznate tuđa osećanja i ne želite nikoga da povredite. Zato prećutite i kada vam nije sasvim pravo. Prihvatite i ono što vam nije po meri. “Nema veze.”

Šta ima loše u tome?

Vi takvi ste dobra stvar za vašu okolinu. Što bi se onda menjali? Niste dobri za sebe. 
Validno je da ne želite da povredite i razočarate druge ljude. Međutim, potiskivanje i prećutkivanje svojih stvarnih osećanja nije način. U trenutku to zaista deluje kao dobar potez, međutim, vremenom, svi vaši izbori su nekako podređeni drugima i okolnostima.

Osećate se skučeno i ograničeno. 
Čak i da živite u ogromnoj vili, tesno vam je u vašem životu. 
Sve je više nagomilanog nezadovoljstva.
Sve više osećate obavezu i bes prema ljudima kojima pravite emotivne ustupke.
Osećate se nateranim da nešto uradite.
I što je nagore od svega, sve to ostaje sabijeno negde u vama. 
I vi ste toga svesni i svesni da to nije ono što pokazujete spoljašnjem svetu.

Plašite se da kažete kako se zaista osećate

Mislite da je to što stvarno osećate mnogo ružno i da ste zapravo loša osoba. Ako ste od onih koji polude kada im kap prelije čašu, onda to i potvrdite. Upravo ovaj strah ide dobro ruku pod ruku sa idejama:

  • da ste u stvari prevarant i varalica, 
  • stalnim preispitivanjem da li ste u redu, 
  • da li su vaša osećanja uopšte u redu

i samim tim diskutujete sa sobom imate li prava da ih izrazite, naročito ako mislite da ćete na taj način povrediti druge. A sa druge strane, to što se krijete potkrepljuje vašu ideju da niste pravi.
Začarani krug.

Photo by Nickolas Nikolic on Unsplash

Ekspres lonac

Zamislite da ste ekspres lonac. A vaša osećanja kao pritisak u njemu. Ako je ventil otvoren, kada pritisak naraste, višak se otpusti i stvari se vraćaju u ravnotežu. Ako je ventil potpuno zatvoren, kada pritisak postane kritičan, aktivira se sigurnosni mehanizam koji izbije ceo ventil. Time spreči eksploziju, ali završite sa supom po celom šporetu, plafonu, podu. 
A ako ne iskoči ventil?
Pritisak deformiše sam lonac, možda stvarno i eksplodira. Šteta je trajna.

Razumevanje vrednosti sopstvenih osećanja

Dakle kad govorite i pravite izbore u odnosu na to kako se stvarno osećate, nećete doći do tačke da u sebi ključate i da osećate da ćete eksplodirati. Neće morati da radi sigurnosni ventil.
Nećete držati toliki naboj u sebi da vas deformiše. 
Ali to ne uradite u trenutku kada treba to da uradite.
Jer negde duboko u vama, postoji ideja da ćete svojim osećanjima nekoga povrediti i da je važnije kako se neko drugi oseća.
Da biste prešli preko toga, ovu ideju probajte da zamenite sledećim:

1. Niko ne može da pročita vaša osećanja

Pogotovo ako ste ih navikli da budete “sve je u redu, sve je super i sve može.” Neki možda mogu da pretpostave, predosete, ali ne mogu da znaju. Vaša osećanja su vaša odgovornost. Ne prebacujte obavezu drugima da vas uvažavaju i vrednuju, ako to sami ne uradite.

2. Vi samo pretpostavljate kako će drugi da reaguju

Videćete, nekada, kada konačno kažete koje su vaše emocije, da se ljudi uglavnom začude i da im bude žao što ranije nisu bili svesni kako se vi stvarno osećate
Neki možda i burno reaguju.
Neki se možda i naljute jer niste bili iskreni.
To je njihovo pravo.

Vrednovanje sopstvenih emocija i zauzimanje za sebe je preuzimanje odgovornosti za svoj život.

3. Svako je odgovoran za svoja osećanja

Kao što ste vi odgovorni za svoja osećanja, tako su i drugi odgovorni za svoja. Vi koji se bavite svojim emocijama, kako, zašto i odakle verujem da to veoma dobro znate (ako niste počnite, ali o tome neki drugi put). To dobro primenjujete na sebi, zašto onda mislite da to neće učiniti i drugi?

4. “Čuvanje” drugih je vrsta arogancije

Jedna od ideja iz detinjstva, koja nastaju kada roditelji deci prebacuju odgovornost za svoja osećanja, je da ćete svojim stvarnim osećanjima slomiti i ubiti svoje roditelje, što je za dete ekvivalent strahu od smrti. I onda, kao odrasli, vi nastavite da “čuvate” svoju okolinu od sebe. Zapravo, time se vi postavljate iznad drugih, kao neko ko mora da vodi računa o njima. Kao neko ko je zreliji, jači, izdržljiviji. Da li je to ono što želite u bliskim odnosima?

Put ka autentičnom izražavanju

Razumevanje i usvajanje ideje da su vaša osećanja u redu, važna i vredna je osnov za doživljaj sebe kao autentične i iskrene osobe, ali ono što je još važnije stvarene osobe koja vodi stvaran život. Koja nije prevarant, koja se ne krije. To bi bilo sve za danas, a u sledećem tekstu nastavljamo sa time kako da se direktno i asertivno izrazite i postavite lične granice. 

Ako ne želite da propustite nastavke tekstova, kao i za mesečne teme, prijavite se na mejling listu: 

The form you have selected does not exist.

Do sledećeg čitanja,
Minja

sindrom varalice - autentičnost i osećanja

Početak serijala tekstova o sindromu varalice možete pronaći ovde.

Dobrodošli u treći tekst o prevazilaženju sindroma varalice. Da biste doživeli sebe kao osobu koja se ponaša autentično, u skladu sa sobom, a ne kao varalica, neophodno je da svoja osećanja, stanja i mišljenja prepoznate, dozvolite i na kraju izrazite. Ovde, dakle, postoje dva rezultata: da se osećate autentično i da komunicirate direktno i asertivno. Postižu se simultano kroz promenu vašeg odnosa prema sopstvenim osećanjima:
(1) kada ih doživite da su u redu
(2) kada ih doživite kao podjednako važna kao i osećanja drugih ljudi
(3) kada direktno komunicirate u skladu sa svojim osećanjima.
Svakom od ova tri elementa posvećen je po jedan tekst. Da počnemo.

Vaša osećanja su u redu

Svi imaju te momente kada stvari ne idu onako kako su zamislili. Zaljubite se, maštate, deluje vam da se i vi toj osobi dopadate. Međutim kada ste pomislili da je konačno došao taj dan da budete zajedno – ta osoba vas odbije… Tužni ste, razočarani, kritikujete sebe zašto ste se tako blesavo zaljubili i napravili budalu od sebe. A jedini komentar koji dobijete od svojih bliskih ljudi je: “To nije razlog za tugu i patnju.”

“To nije razlog da se nerviraš.”

Jel ste čuli nekada te rečenice (od roditelja, prijatelja, okoline):
“To nije razlog da se nerviraš.”
“Zašto si ljuta? Nema razloga za to.”
“Nemoj da besniš, ne vrti se svet oko tebe.”
“Haha, vidi kakva si kukavica, toga se plašiš?”
“Ne treba to da primaš ksrcu.”
“Nemoj da te drugi vide da plačeš, podsmevaće ti se.”
“U dobru se ne ponesi, u zlu se ne pokudi” (kada se nečemu radujete).

Vremenom naučite da treba da korigujete osećanja

Upravo takvi odgovori drugih na vaša emotivna stanja su poruke, vama, kao detetu, a kasinije i kao osobi, da vaša osećanja nisu ispravna. Vremenom verujete i vi lično da je tako.
Da vaša osećanja nisu u redu.
Da treba da ih korigujete.
Da treba da se osećate nekako drugačije nego što se osećate. 

A to sa sobom donosi i sledeći sloj osećanja kada se ne osećate “kako bi trebalo” – krivicu, ljutnju na sebe, stid, čak prezir prema sebi. 

Kada se radujete, povučete sebe za uvo da treba da budete oprezni i da ta euforija nije dobra. Jer ako se “previše” radujete, može vam se desiti nešto loše. Onda se postidite, a malo i uplašite. A najčešće sebi i manifestujete da se desi i nešto loše. 

Ako ste tužni ili razočarani – prebacujete sebi kako ste ispali glupi i “kako ste to sebi mogli da dopustite.” Kao da vam već nije dovoljno pa još i kudite sebe zbog toga.

Višestruki negativan efekat neprihvatanja sopstvenih osećanja

Znači, vaša formula, kada se ne osećate kako treba je “osećam se loše” + “dodatno sebe krivim zbog toga”  
I tu nije kraj.
Svaki put kada doživite neko osećanje i mislite da nije u redu, sami sebi pridodajete na strahu da će vas drugi odbaciti, ismejati ili prezreti jednom kada provale kako se stvarno osećate. Sa druge strane, vi i znate da niste sasvim iskreni, i upravo to je ono što hrani sindrom varalice. 

I ne samo to, nego onemogućava pun doživljaj i lepog i ružnog.
Život kao da gledate kroz neko mutno staklo.
Izbledelih boja.
Bez puno sjaja.
A znam i da je problem, jer ne znate kako drugačije…
Kao da vas neka sila primorava da blokirate osećanja.
Kao da vas nešto plaši da će se svet srušiti ako pustite.
To nešto su strahovi i uverenja, koje ste naučili “od kada znate za sebe.” Gotovo je nemoguće, iz čista mira, videti da postoji neka greška u matematici razmišljanja. 

“Nije dobro biti impulsivan”

U pravu ste, delanje usijane glave vas može dovesti u razne neprilike. Ovde se ne radi o tome da sve što osećate odmah prospete iz sebe i na svoju okolinu. Jedna stvar je prepoznati, priznati i dopustiti svoja osećanja, a način njihovog izražavanja je sasvim druga stvar (i o tome u nekom od sledećih tekstova). Tek kada dopustite sebi da se osećate baš tako kako se osećate i da je to u redu, onda ćete moći i da napravite svestan izbor šta ćete sa tim da uradite. 

A kako dopustiti svoja osećanja?

Odgovor na ovo pitanje nije tako jednostavan, ne bi se time bavili i psihologija i coaching i energetske tehnike, meditacija itd. i to na toliko mnogo načina. Funkcionisanje podsvesti i svi ti fini mehanizmi kojima sami od sebe krijete kako se osećate i šta želite ponekad mogu biti tema višegodišnjeg rada. Ovde ću izneti četiri ideje, koje nisu magični štapić, ali koje vam mogu dati pravac razmišljanja i smer promene.  

1. Niste jedini koji se tako osećaju

I drugi ljudi se tako ponekad osećaju, iako vam možda tako ne deluje. Ako se nekada desi da podelite kako se osećate sa nekim ko vam je blizak, sigurno će vam reći: “razumem te, i ja sam se tako osećao kada se desilo to i to.” Vaša osećanja su reakcije na stvarnost – ako su negativna onda znači da nešto povređuje vaše granice i lični integritet. Što više osvešćujete da se i drugi ljudi ponekad osećaju kao i vi, to više verujete da su i vaša osećanja u redu. Paradoksalno, što se više osećate “kao i drugi ljudi,” to vam je lakše da budete svoji.

2. Možete osećati više osećanja istovremeno

Možete nekoga voleti i biti ljuti na njega zbog nekog njegovog postupka. Ljudi prave greške. To ne znači ni da ste vi, ni da je taj neko drugi loša osoba. Ako ste razumni, izgladićete odnos. Niko nije sasvim srećan i zadovoljan u svakom trenutku svog života svime i to je prirodno.

3. Misliti i osećati i uraditi nešto nisu iste stvari

Niko ne zna šta se sa vama zbiva dok mu vi ne kažete ili ne uradite nešto povodom toga. Čak i ako nekoga u trenutku “mrzite iz dna duše” i dalje mu ništa niste uradili i ne znači da ste loša osoba. Sposobnost zrele ličnosti upravo i jeste da se konzistentno i racionalno nosi sa svojim osećanjima i nagonima.

4. Neka osećanja su – stari emotivni naboj i drama

Prava osećanja kada se prožive i puste, traju maksimalno 20 minuta. Međutim, ono što se često dogodi je da vas vaša podsvesna interpretacija događaja munjevito dovede u stari scenario – ponovo proživljavate ista osećanja, na isti način, mislite slične misli. Na primer, ako se osećate iznevereno, odbačeno, da ste bezvredni, da ste baksuz itd. To ukazuje da imate neka od nekorisnih i destruktivnih uverenja i putokaz je u kom smeru bi mogli da radite. Ona su kao neka mapa za vaš lični razvoj.

Zanimljiva mi je bila definicija racionalnih i iracionalnih uverenja iz knjige Sposobnost za ljubav i rad, pa ih delim sada sa vama: 

Iracionalna uverenja formulisana su u vidu zahteva (ako nešto želite, to tako mora i da bude), užasavanja (ako niste dobili ono što želite, to je užasno), niske tolerancije na frustraciju (ako se nešto loše desi, vi to jednostavno ne možete da podnesete), kao i neprihvatanja sebe, drugih i uslova života (ako pogrešite to vas određuje kao osobu i ne vredite ništa). Racionalna uverenja su neužasavajuća (iako je nešto loše, to nije užasno), podržavaju ideju o podnošenju (ma koliko je nešto loše i bolno, može se podneti) i podržavaju prihvatanje sebe, drugih i života bez generalizacija i globalnog vrednovanja. [Nebojša jovanović, Aleksandar Kontić, Renata Senić, Sandra Jovanović, Sposobnost za ljubav i rad]

Šta se dogodi kada prihvatite sopstvena osećanja?

Cilj mi je bio da razumete na koji način odbacivanje i potiskivanje svojih osećanja krivi vašu sliku o sebi i čini da se osećate uljezima i prevarantima. Želela sam da vidite i koju ulogu dopuštanje osećanja ima u prevazilaženju sindroma varalice.

A prepoznati i dopustiti svoja osećanja… Kakvo olakšanje. Materijalno gledano, ništa niste uradili. Ali su stvari počele da se menjaju.
Osećate se lakše.
Osećate se iskrenije.
Situacije koje vas inače uznemiravaju sada imaju drugi ugao gledanja.
Možda ste shvatili da nije problem do vas, nego da se neko drugi, zaista, ne ponaša korektno, a zatim na vas svaljuje odgovornost. 
Sa idejom o sebi i svojim osećanjima da su u redu i da su validna, slobodniji ste u preduzimanju akcije, iako postoji rizik da pogrešite. Kada pogrešite lakše vam je da se izvinite, jer nije više smak sveta kako jeste ili nije trebalo.

Dopustili ste sebi, odmah više dopuštate i drugima.
Jednostavno ste postali tolerantniji.
Samim tim i vaša očekivanja od drugih su manja.
Sada svoja osećanja koristite da prepoznate i verbalizujete situaciju, baš onako kako jeste, umesto što pokušavate da zataškate ili se pravite kao da nešto ne postoji.
To vas odmah i poveže sa drugima na isti način.
I to je jedan od elemenata vas koji ste prava osoba, koja nije varalica, koja je autentična, jedinstvena i stvarna.
Sledeći tekst biće o vrednovanju sopstvenih osećanja – u odnosu na osećanja drugih ljudi.

Do sledećeg čitanja,
Minja

Ako ne želite da propustite nastavke tekstova, kao i za mesečne teme, prijavite se na mejling listu: 

The form you have selected does not exist.

samovrednovanje

Uvod o sindromu varalice i o prvom osećaju koji je deo reparacije – doživljaju da ste u redu – možete pročitati ovde.

Sindrom varalice meri se u odnosu na sledeće elemente:

  • strah od greške i neuspeha
  • pripisivanje uspeha sreći, grešci ili šarmu
  • želja za dokazivanjem
  • osećaj da ste drugima prikazali lažnu sliku sebe
  • previđanje priznanja i pohvala drugih ljudi 
  • strah od ocenjivanja
  • strah da ne možete ponoviti uspehe
  • osećaj da ste manje sposobni nego vaše kolege.

Takođe, istraživanja su pokazala da se sindrom varalice može reflektovati samo u pojedinim oblastima života, a da vaše samopouzdanje može biti dobro i realno. – [Joe Langford, Pauline Rose Clance, The Impostor Phenomenon: Recent Research Findings Regarding Dynamics, Personality And Family Patterns And Their Implications For Treatment, 1993]

Vi vredite – uprkos nesavršenosti

U prethodnom tekstu navela sam da je sindrom uljeza vaš lični doživljaj, i da zato nije stvar u  tome da nešto uradite, već da sebe drugačije doživite. Ovaj tekst posvećen drugoj stavci promene pogleda na sebe – vrednovanje vaših postignuća i doživljaj da su ta postignuća nastala zaista zahvaljujući vašim sposobnostima.

Strah je uvek tu

Znam da znate taj osećaj. Pogledate oglas za posao, pročitate zahteve i ako ne znate sve što se traži, nije vam lagodno da pošaljete CV. Iako imate iskustva, plašite se intervjua i da se ne obrukate. Više vam je stalo da se dokažete novom poslodavcu nego što proveravate da li je taj posao-projekat-kolektiv zaista za vas. Kada na taj posao dođete, ponovo, strepite od greške i da će kolege pomisliti da ste prevarant i da nemate pojma. Stvari su još teže ako nemate diplomu ili sertifikat za to što radite.

Tako iz dana u dan, godine u godinu.
Taj osećaj neadekvatnosti.
Strah da niste dovoljno dobri.
To boji svaki vaš dan.
Uvek ima nešto što niste uspeli
I šta god postigli – uvek nešto niste.
A vi kao da samo to i vidite.
I kao da vam to kroji sliku vas, nekompetentnih, nesposobnih i prevaranta koga neko samo što nije otkrio. 

Znate li kako to dalje utiče na vaš život i ponašanje?
Birate poslove koji su ispod vaših realnih sposobnosti.
Dajete sve od sebe i trošite se.
Ali sa ciljem da opravdate investiciju u vas.
Da svi znaju da ste vredni, radni i posvećeni.
Istovremeno ne dobijate satisfakciju tog truda jer energiju ulažete u ono što je “pametno” i što “mislite da treba.”
Ono za čim vam srce žudi u najbolju ruku čeka… a možda se više i ne sećate šta je to.

Zašto je tako teško poverovati u svoju vrednost?

Jednostavno – zato što vam koristi. Paradoksalno?
Ovaj mehanizam – fokus na nešto što niste ili ne znate – doneo vam je toliko napretka.
I naravno da se plašite da ćete prestati da se trudite?
I time naravno narušiti sliku o sebi pred sobom i drugima.

Mislite da ćete postati uobraženi ako sebe budete vrednovali?
Zar vam niko nije rekao da su nadmeni i arogantni ljudi takođe nesigurni? 
Njih naravno primećujete jer deluju da mogu da vas “provale” i “spuste.”
A van vašeg vidokruga su zato oni treći ljudi – oni koji gledaju svoja posla i niti se sa vama takmiče, niti im treba da im se dokazujete. 
To je jedna potpuno drugačija energija, ali o tome nešto kasnije u tekstu.

Ima tu još jedna stvar, zašto je teško da vrednujete sebe. Kao što sam u prethodnom tekstu pisala, osnovni problem je to što imate izgrađenu ličnost “za javnost” koja se razvija od malih nogu i koja je posledica toga što ste morali da se dovijate kako da odobrovoljite roditelje i budete im pogodni (da vas ne bi odbacili). Prioritet te ličnosti je da ispuni očekivanja, a ne ono što zapravo radite. Tako ste i vi negde svesni i grize vas činjenica da stvari radite da bi dobili potvrdu i prihvatanje.

Zato, vi sami sebi ne priznajete uspehe i postignuća.
Imate utisak da ste varali.
Čak i kada vam drugi daju priznanje, vi to odbacujete, jer oni ne znaju “istinu” o vama.
A ta “istina” o vama i jeste tačna, ali samo kada je motiv da nešto uradite u pitanju.
Ono što previđate – ono što ste uradili dobro – urađeno je.
I to ste uradili vi.
Da, da, baš vi.
Nije vaša majka polagala ispite umesto vas. 
Niti je komšija završio fakultet umesto vas.
Niti je brat ustajao rano umesto vas da trenira i po vrućini i po zimi.
Niti je tetka iz inostranstva ostajala do kasno da stigne rokove za projekat na poslu.
Sa svojih 10 prstiju, pameću, znanjem, upornošću i šta god da vam je od osobina trebalo.
Vi, niko drugi.
Možda vam je neko na tom putu pomogao, ali to je prirodno – i vi pomažete drugima zar ne?

Sve što ste u životu postigli urađeno je. To ste uradili vi. To je činjenica

sindrom varalice i samovrednovanje
Photo by Markus Spiske on Unsplash

A namera?

A sada, ono što je za mene bio ključni, rasterećujući uvid.
Koga je briga šta je vaša motivacija bila pre X godina?
Zamislite to, prihvatanje prošlosti i svojih grešaka – koga je sada briga šta je bilo – osim vas?
Koga je briga što ste hteli da se dokažete svojim prosekom u školi i na fakultetu?
Radili ste to da biste bili priznati i bolji od drugih? Koga je to danas briga?
To je prošlosti.
Oprostite sebi konačno.
Danas je danas, i ostala je činjenica je da vi to JESTE uradili, bez obzira koji motiv je iza toga stajao. 
Prihvatite to. 
Sve zajedno. 
Kao činjenicu, jer to i jeste
To je mirenje sa sobom.

Baš danas, baš sada je trenutak kada možete da odlučite da ne radite ništa što je motivisano samo dokazivanjem ili poređenjem sa drugima. 

Tu je sva magija.

Meni je ovaj uvid toliko rasterećenja i mira u životu doneo.
I toliko neočekivanih dobrih posledica.
Danima sam osvešćivala razne svoje veštine koje sam uzimala zdravo za gotovo i osećala i sreću i zahvalnost životu što to znam. Recimo znanje jezika. Koliko mi je čak i delimično znanje jezika mnogo olakšalo život, a ono što znam jako dobro omogućilo pristup neograničenim resursima obrazovanja, posla i razne zabave.
Da mogu da sarađujem i sporazumem se sa ljudima širom sveta.
Da steknem neka životna prijateljstva.
Kao da se čitav svet otvorio predamnom.
A šta se promenilo? Samo moj doživljaj – u ovom primeru vrednovanje koliko dobro znam strane jezike – ništa više.

Šta može da vam se “desi” kada počnete da vrednujete sebe?

Prestaćete da se “pravdate” pred drugima.
Prestaćete da jurite da budete “prvi, najbolji,” radićete svoj deo posla smenjujući se u naporima sa drugima.
Radićete sa mnogo manje pritiska, a mnogo više zadovoljstva.
Nećete se osećati ugroženi sposobnostima drugih.
Uživaćete u sadašnjosti i svojoj trenutnoj aktivnosti iako vaš život nije “potpuno sređen” i idealan. 
Kada vidite vrednost u sebi – vidite je i u drugima i to ćete spontano i emitovati ka njima.
Neće vam biti potreban napor da osetite zahvalnost boreći se sa raznim mislima. Naleti zahvalnosti prirodno će se pojaviti sa uvidom u vrednost nečega što ste stvorili.
Osećaćete mnogo više smisla u svemu što radite.
Više smisla u životu.
Više lakoće.
I naravno, osećaj da sve to jeste pravo.
Da ste vi pravi, autentični.

Rad i stvaranje iz osećaja vrednosti i zahvalnosti

Onaj prethodni drive – želja za dokazivanjem i popravljanjem što vas je ranije vukla – sada će zameniti vaša kreacija u svakom smislu te reči. Nećete osećati da više išta morate, već da birate šta je ono što sledeće želite da uradite. To će sada biti vaš svestan izbor, i da, na tome ćete raditi predano – ali rasterećeno. Možda počnete čak i više da radite, ali vas to neće pritiskati.

Ako vrednujete sebe, da li ćete prestati da radite na sebi?

Ne. Možda ćete čak lakše i uviđati šta ne radite dobro. Sada kada znate svoju vrednost, nećete se besomučno samokritikovati i obezvređivati. Umesto pritiska da to nešto morate da popravite, naučite, uvežbate jer u suprotnom niste dovoljno i neko će vas provaliti – imaćete izbor. Izbor da na tome radite sada ili kasnije ili možda nikada.
Jer niko nije savršen i ne zna sve. 
I upravo tu je moć da održite fokus na svemu što je vama zaista važno.
Svest o izboru i izbor u odnosu na ono do čega vam je zaista stalo je autentičnost.

Put do uvida i spoznaje sopstvene vrednosti

Možda vam zvuči pomalo bajkovito i romantično, baš ovo je bio moj doživljaj. Važno mi je da napomenem da je za mene lično trenutak tog uvida “koga je briga šta je bio motiv da dobiješ peticu iz matematike u četvrtom razredu osim tebe,” bio je trenutak kada su i poslednje važne kockice tog segmenta života legle na svoje mesto. Racionalno sam poimala ideju o samovrednovanju i zahvalnosti mnogo ranije (i o tome pisala), kao i koje posledice njihovo odsustvo ima na moj doživljaj života, ali to nisam uspevala da promenim u trenutku.

Ono što jesam radila, i što vremenom jeste uticalo na moju percepciju, je sledeće: kada god bih osvestila da se osećam jadno ili loše, nedazadovoljno, da gubim smisao zašto nešto nije dovršeno ili ispalo onako kako sam ja mislila da je trebalo, sebi sam “okretala glavu na drugu stranu” – da spoznam i nabrojim sve ono što jeste dobro, vredno i na čemu treba da sam zahvalna i sebi i životu. Nisam se zbog toga osećala bolje – osećanja su ostajala ista, ali sam vrenemom stekla naviku u razmišljanju. 

Kasnije sam shvatila da je to isto kao i ono terapeutsko pitanje kada se priča o nečemu lošem: “šta ima dobro u tome?” Sposobnost da se vide obe strane jedne situacije, bez odlaženja u ekstrem, i da to jeste jedan od osnovnih stubova zdravog karaktera [Nebojša jovanović, Aleksandar Kontić, Renata Senić, Sandra Jovanović, Sposobnost za ljubav i rad].

Tekst sam pisala na osnovu lilčnog iskustva, promišljanja, čitanja (i čitanja i čitanja) i diskusija sa drugim ljudima. Znam da svako od vas ima specifične uslove i različite elemente koji čine vaš kompleksnu ličnost. Verujem da će se mnogi od vas pronaći u tome. Verujem i znam jer smo iz sličnih uslova “izrasli,” i na sličan, ljudski način se sa time nosili. 
Isto tako, svakome od vas kockice se slažu na vama jedinstven način.
I sve u svoje vreme.

Ako vam se tekst dopao, podelite sa drugima.

Sledeći tekst biće o važnosti sopstvenih osećanja. Ako ne želite da propustite nastavke tekstova, kao i za mesečne teme, prijavite se na mejling listu: 

The form you have selected does not exist.

Do sledećeg čitanja,
Minja

Sindrom varalice ili sindrom uljeza (the impostor syndrome) je osećaj osobe da njeni uspesi nisu posledica njenih stvarnih kvaliteta, veština i znanja, već da su to postigli jer su radili napornije nego drugi, imali su sreće ili su nekako uspeli da odglume i prevare druge ljude. Fenomen je najpre primećen kod studentkinja, koje bez obzira na svoja postignuća, nisu uspevale da dožive sebe kao sposobne i talentovane. Svoje uspehe nisu pripisivale ličnom talentu, već spoljašnjim okolnostima (šarm, sposobnost da pročitaju i ispune tuđa očekivanja), a osećale su se kao uljezi i prevaranti. Hronično su se plašile da neće uspeti da održe svoj uspeh.” [Joe Langford, Pauline Rose Clance, The Impostor Phenomenon: Recent Research Findings Regarding Dynamics, Personality And Family Patterns And Their Implications For Treatment, 1993]

Adaptiraj se ili nestani

U prethodnom tekstu opisivala sam unutrašnju prazninu i nezadovoljstvo vašim životom, iako deluje kao da je u njemu sve baš kako treba. Suština je bila da uzrok nemogućnost vaših roditelja da odgovore empatijom na vaša emotivna stanja kada ste bili dete. Ta dinamika naučila vas je da odbacujete, doživljavate pogrešnim i preispitujete svoje osećaje, ideje, želje, svoje prethodne odluke i postupke. Takođe, da bi ste u takvom okruženju opstali, naučili ste da kako da se prilagodite, “kako da idete uz dlaku” da bi ste nešto ostvarili ili zavredili sigurnost, ljubav i poverenje. 

Veština adaptiranja, prilagođavanja i ispunjavanja tuđih očekivanja, kroz život vam zaista jeste donela neke benefite. Međutim, negde u dubini duše znali ste (a i sada znate) da to niste vi, baš onakvi kakvi jeste. Baš to čini da se osećate lažno. Zato svoj trud i rezultate sami sebi ne priznajete. Za razliku od drugih ljudi, koji su svesni kada i zašto se adaptiraju, vama je to modus operandi. Vaš problem je jer ne znate kako drugačije. Plašite se da ako se pokažete vi pravi koji jeste – izgubićete sve.

“Osnovni uzrok anksioznosti je osećaj krivice kada ne udovolje drugima i strah da će biti razotkriveni kao uljezi.” [Lindsay C. Gibson, Adult Children of Emotionally Immature Parents]

Ovo je unutrašnji osećaj, a ne nešto što radite

Vaši postupci su u redu, ali je motiv koja stoji iza njih (a koju samo vi znate) ono što vas ljulja. Zato nije stvar u tome da nešto uradite drugačije, nego i da se drugačije osećate i doživljavate sebe. To znači ojačavanje i izgradnju sledećih načina razmišljanja:

Svaka od ovih tema zahteva posebnu pažnju. U ovom tekstu ću se posvetiti “vi ste u redu,” a u narednim tekstovima obradiću i ostale stavke.

Vi ste u redu – čak ako ste pravili greške

sindrom varalice - greška je u redu
Photo by Sarah Kilian on Unsplash

Nedostatak ovog osećaja je najjednostavnije objasniti na primeru posla:

  • Imate potrebu da dokažete da ste u pravu. 
  • Ako dođe do problema, opravdavate se da niste vi krivi i da niste pogrešili.
  • Niste sasvim sigurni da ste posao dobro uradili dok ne dobijete potvrdu od drugih
  • Kada niste sigurni šta treba da uradite, pod velikim ste stresom. 

Nije stvar u tome da li ovo zapravo radite, već da imate veliku potrebu za tim.

Greška ugrožava vaše pravo na postojanje

Šta se ovde dešava? Kada potencijalno niste u pravu, pogrešili ste ili kada niste 100% sigurni šta se od vas očekuje da treba da uradite, to je trenutak najvećeg stresa za vas koji imate sindrom varalice. Tada ćete biti izloženi da u vas upru prstom i kažu da nemate pojma šta radite, razotkriće da vas, misliće da ste ih prevarili i izdali i odbaciće vas. A vi ćete sebe proganjati mislima “trebalo je bolje da razmislim,” “trebalo je da predvidim šta će se desiti,” ili razmišljate da je to preveliki zalogaj za vas i da još niste spremni. 

I tako dolazite u smak sveta koji ste sami sebi iscenirali.

Zato vam je toliko važno da ne pogrešite – jer svaku grešku doživljavate kao presudu i da zbog toga zaslužujte da budete na stubu srama.

A nije tako.
Svi prave greške.
To je sastavni deo života.
Ne znači da niste u redu, kao biće, ako ste pogrešili.
U redu ste i kada pogrešite.
I kada se okrenete za sobom i pogledate i vaši izbori, čak i oni koji su pogrešni, vode vas na jednu ili drugu stranu.

Uradili ste nešto, nešto ste iz toga dobili, nešto izgubili.
Da ste uradili nešto drugo, opet bi jedno imali, ali ne bi imali nešto drugo.

I još neke narodne mudrosti i opšte istine
Niste u školi pa da naučite za kontrolni celo gradivo i dobijete peticu. 
Nemate čarobnu kuglu.
A naknadna pamet je uvek najbolja. 

Vi ste suštinski isti kao i svi drugi ljudi. [Nebojša jovanović, Aleksandar Kontić, Renata Senić, Sandra Jovanović, Sposobnost za ljubav i rad]

I u redu ste.

A rešenje?

Postoji jedna stvar koja nije sasvim tačna u prethodnom filmu – deo o upiranju prsta i prozivke da nemate pojma. O tome stabilne ličnosti ne razmišljaju, jer znaju da su uradile sve što je u njihovoj moći da stvari ispadnu onako kako treba.

Znam da ste i vi.
Znam da jeste kompetentni za taj posao i znam da ste uradili najbolje što možete.
I vaše kolege i nadređeni znaće isto to.
Ako neko jedva čeka vašu grešku, do njega je, ne do vas – vaše je da znate da je to u redu.
Preuzeli ste rizik, preduzeli akciju – to je za svako poštovanje.

Ali vi niste u stanju da to tako vidite, jer znate da ste jedan deo energije utrošili na sopstveno preispitivanje i ličnu validaciju umesto na sam posao.
A istina je da neko taj posao treba da radi i da su okolnosti često veoma kompleksne. Taj drugi bi možda bolje znao šta da uradi u konkretnoj situaciji, ali zato vrlo verovatno ne bi u nekoj drugoj. Idealni uslovi u realnim poslovnim okolnostima retki. 
Zato verujte da odluke koje donosite na osnovu informacija i iskustva koje imate – u redu su.

Preusmerite fokus sa sebe na ono što radite

Sledeći put kada vas spopadnu misli o tome šta je već trebalo da znate ili budete samo preusmerite fokus na ono što radite.

  • Šta vam je potrebno da saznate?
  • Šta je sledeći korak koji treba da uradite da bi napravili pomak?
  • Šta još treba da uradite da bi posao bio kvalitetno obavljen?

Možete da probate da sebe ostavite na miru i bez preispitivanja na recimo nedelju dana.
Iznenadićete se rezultatima.

  • Neće biti više tog osećaja da ste sami sebi najgori sudija.
  • Imaćete više energije da se fokusirate na ono što radite.
  • Radićete lepše, lakše i kvalitetnije.
  • Rezultati će biti bolji.
  • Osetićete pravo postignuće – da ste to zaista vi uradili, a ne da ste prevara.

Probajte, ne košta vas ništa. I naravno javite utiske.

U nastavku o samovrednovanju

Sledeći tekst biće o samovrednovanju uprkos nesavršenosti i na koji način vam to može promeniti život, odnose sa sobom i ljudima.

Ako ne želite da propustite nastavke tekstova, kao i za mesečne teme, prijavite se na mejling listu ovde. Šaljem jedan mejl mesečno, svakog desetog u mesecu, sa tekstom sličnom ovom, a na neku od tema organizacije, samovrednovanja, navika… Ako vam ipak ne bude zanimljivo uvek možete da se odjavite. Važno je samo da obratite pažnju na vaše Promotions sanduče, mejlovi često dospeju tamo.

The form you have selected does not exist.

Do sledećeg čitanja,
Minja

Napomena: nisam kvalifikovana za pružanje stručne psihološke pomoći, inženjer sam elektrotehnike koji se godinama bavi proučavanjem emocija, misli, uverenja, načina razmišljanja, i pišem na osnovu svojih iskustava, zapažanja i literature sa kojom sam upoznata.