Ovo je poslednji tekst serijala autentičnost. Na ovim linkovima možete pronaći prvi, drugi i treći deo.
Želela sam da ga napišem još krajem avgusta, međutim nikako nije išlo, izgleda da je bilo potrebno da se još neki događaji odigraju da bi ugledao svetlost dana. Sada ga oživljavam i pišem, da sa vama podelim još jedan važan element autentičnosti – koncept “u redu je”, ideju o podnošenju i preuzimanje odgovornosti.
Želim da znate sa kog ličnog mesta vam pišem – čini mi se važnim za razumevanje cele priče. Leto, koje sam provela sa par odlazaka u Crnu Goru, prodrmalo me je iz svakodnevice. Jasno sam videla i osetila koliko mi znači spontanost i sloboda gde ići, kuda, kako provesti vreme, sa kim. To je zapravo bio pravi odmor od planova, obaveza, striktnih dogovora, jakog tempa…
Dalje, čuti priče različitih, novih ljudi, upoznati nove ljude, uživo, takođe je bilo osveženje posle perioda “socijalne distance.” Probudio se u meni osećanja topline, ljubavi, zahvalnosti za život i sopstveno postojanje, bliskosti, nežnosti… Osećaj ušuškanosti, opuštenosti i to da ne moram ništa i da me niko ne bocka i ne gurka, nego da mogu da budem u miru i slobodno razmenjujem misli i osećanja sa drugima – neprocenjivo.
Sve to, i mnogo više (to iskustvo detaljno sam oslikala i ispričala u prethodnim tekstovima) napravilo je kontrast sa mojom svakodnevicom u Beogradu. Svakodnevicom koja je bila organizovana, programirana, efikasna… Bez nekih trzavica, ali i bez nekih uživanja i uzbuđenja. Neki uobičajeni razgovori počeli su da mi paraju uši. Počela sam da primećujem koliko često osećam grč u stomaku, stegnutost vilice, trenutke kada zadržavam dah. Bezvoljnost. I naravno u kojim situacijama se tako osećam. Kao pod lupom, uvidela sam kako moj uobičajeni dan zaista izgleda.
Da li je ovo stvarno moj život?
Intenzivno sam razmišljala i razgovarala sa bliskim ljudima kako da jedan deo tog morskog raspoloženja zadržim i u svakodnevnom, uobičajenom životu. Bilo mi je krivo što se život vratio u kolotečinu – posao od 9 do 5, tri dana od kuće i dva iz kancelarije, treninzi, kuvanje, spremanje, ostale obaveze…
Zbogom profesorka…
U tim razmišljanjima i nedostajanju leta koje se završilo, pogodila me je jedna tužna vest. U nedelju uveče, 25.09, kolega sa fakulteta poslao mi je link iz novina – preminula je naša profesorka Srbijanka Turajlić. Moja generacija na Elektrotehničkom fakultetu bila je poslednja kojoj je predavala pred odlazak u penziju.
Vest o njenoj smrti pogodila me je lično – osetila sam žaljenje, tugu i gubitak, iako sa njom nisam imala neki poseban odnos kao student.
Ona je za mene bila simbol nekoga ko veruje u viši cilj.
I ko radi za taj viši cilj.
Ko živi u skladu sa sobom i onim u šta veruje.
Definicija intelektualke.
Za mene je bila privilegija poznavati je i slušati uživo.
Njen odlazak je bio šok koji me je dodatno razdrmao, podsetivši me na završne godine fakulteta (u period kada mi je ona predavala), ko sam tada bila, kako sam živela i šta me je pokretalo. Setila sam se kako je izgledalo verovati u neki u viši cilj. Biti posvećen i deo nečega većeg od mene same. I koliko sam od toga udaljena. Koliko mi to nedostaje. Koliko sam kompromisa napravila od tog vremena do sada.
Sve je to dovelo do promena nekih mojih pogleda na trenutnu realnost i načina razmišljanja. Rezultat toga je i ovaj tekst – čini mi se jako važnim, da ta, neka ključna mesta, podelim sa vama, postavim vam slična nezgodna pitanja koja sam i sebi, navedem vas na razmišljanje i sveukupno, motivišem da se pomerite tamo gde će vam biti lepše i bolje nego što je sada.
Da je samo ovo ili ono bilo drugačije…
Kako to obično biva, jednom kada nečega postanete svesni – ne možete da se vratite nazad. Svest funkcioniše samo u ekspanziji – kada nešto uvidite i zaista spoznate – ne može da nestane, i ne možete da ne razumete.
Tako je i za mene postalo nemoguće da ne uradim ništa. U potrazi za sledećim korakom, odlukama, jasnoćom ciljeva frustriralo me je to što ne vidim jasno. Previše pitanja i otvorenih tema, a premalo odgovora. Ušla sam u analizu prošlosti – zašto je to tako, zašto ne znam tačno šta ću. Da je samo ovo ili ono bilo drugačije… Na to se nadovezao samokritičar ukazujući na moju odgovornost za trenutno stanje – odluke iz prošlosti kojima sam zapravo prikrivala svoje strahove i ubeđivala sebe i druge da je baš to prava stvar. Veoma brzo sam se rastužila i snuždila i raspoloženje mi se pokvarilo.
Međutim, kao da je deo moje ličnosti, onaj koji stoji sa obe noge na zemlji, prevrnuo očima i rekao: “Ne ponovo. Dosta je više.” Prenula sam se, a tok mojih misli izgledao je ovako nekako:
“Da, ti si čovek i ta prošlost i taj put je u redu.
Ti si imala svoje blokade, povrede, razočarenja i isto tako uspehe i lepa iskustva.
I tvoji roditelji su uradili najbolje što su mogli u ludom vremenu devedsetih, da obezbede, zarade. I oni su nečija deca i imaju svoje traume i nezrelosti.
Neko drugi imao je drugačije tuge, boli, probleme i drugačije uspehe.
I svi ti mehanizmi adaptacije i racionalizacije kojima si sebe ubeđivala da ti se nešto dopada i da je to baš ono što si htela, iako si osećala da to nije za tebe – i to je u redu.
Plašila si se da sebi priznaš da nije to to.
Plašila si se da ne deluješ kao promašaj.
Plašila si se da ne budeš odbačena i ismejana.
Plašila si se da nećeš dobiti ništa bolje, a da ćeš i to što imaš izgubiti.
I zato si razmišljala i radila tako kako si radila.
Sada više ne moraš.
Jer sada više nisi ista osoba.
Da plašim se raznih stvari.
Da, ima stvari koje želim i nemam, smem to sebi da priznam jer me sada neće slomiti. Sada to mogu da podnesem.
Ne moram zbog toga da mislim o sebi loše.
Šta god da sam do sada radila, dovelo me je tu gde jesam.
Preživela sam.
Moji su i svi prethodni izbori i sve greške i svi uspesi i svo laganje sebe i sve veštine koje sam stekla.
Sada mogu da napravim izbor. Pravi izbor koji je u skladu samnom, onim što želim i onim što mi je potrebno.
Ako ne znam šta želim i kuda dalje – moja je odgovornost za saznam.
Ako nemam veštine koje su mi potrebne – moje je da ih naučim.
Moja je odgovornost da uradim sve-što-je-potrebno.”
Osećala sam se kao da sam udahnula punim plućima. Kao da su sve te stvari i događaji zbog kojih sam žalila i zbog kojih sam sebe kritikovala postali deo mene, gradivna supstanca mog bića.
Preuzimanje odgovornost za svoja ponašanja i prethodne odluke vraća vam moć nad svojim životom.
Ovo je za mene bio veoma važan trenutak i do njega je došlo spajanjem nekoliko ideja koje su do mene došle od ranije, ali im je trebalo vremena da se slegnu. I zato mi je bilo važno da vam ispričam šta sam zaista razmišljala i kako sam u to stanje došla. A sada da vidimo šta tu ima za vas.
Koju priču sebi pričate – o sebi?
Koju vi priču sebi pričate o sebi, o svojoj prošlosti? Na koji način interpretirate sebe i događaje u svom životu? Ovde sam izdvojila dve priče, možda se pronađete u obe:
“Ja sam takva”
Ako čujete sebe da izgovarate ovu rečenicu “ja sam takav-takva,” znači da ste se identifikovali sa nekim vašim ponašanjem ili razmišljanjem i ne možete da razumete da se neko tako ne ponaša. Razmišljate ili govorite i “pa zar nije normalno (da osoba X uradi stvar Y)?!” Obično uz to imate i spisak šta ste zbog nečijeg ponašanja morali da uradite, ko vas je iznervirao i šta ste sve istrpeli tog dana.
Ali vi ste takvi, doživljavate to delom svog identiteta i dobijate neku satisfakciju, opravdanje ili izgovor jer ste baš takvi. Ako neko treba da se promeni – onda su to ljudi koji vas okružuju – da prestanu da rade ono što sada rade, jer tako “ne treba,” i da počnu da rade kako “treba.” Onda će prestati da vas nerviraju i nećete više morati da radite stvari zbog njih.
Na primer, “ja sam takva, ja imam obzira prema drugima.” A onda vas iznervira kada neko uradi nešto što interpretirate kao nemanje obzira – prema vama ili drugim ljudima. Možda ste želeli da pojedete poslednje parče pite ili je određeni posao smatrate da je trebalo uraditi drugačije – a onda je neko drugi pojeo tu pitu bez da vas je pitao ili je posao, po vašem mišljenju otaljao.
Moram da vam kažem nešto – vrlo je verovatno da to uopšte nije vaše autentično, nego ste nekada poverovali da morate tako da se ponašate, jer to tako treba (ili da ćete biti loši, odbačeni, nevoljeni itd. ako tako ne radite). A rado bi ste pojeli i poslednje parče pite i otaljali dosadan posao.
Ali ne, vi se držite toga što ste takvi, toliko vam je to važno, da ćete se radije nervirati, raditi i žaliti do besvesti, nego da nešto promenite. Jer vi ste “takvi”.
Ljudi koji su samosvesni i prihvataju sebe takvima kakvi jesu, ne govore da su takvi ili onakvi, prosto deluju prema sopstvenim procenama prihvatajući posledice. Postavljaju granice i preuzimaju odgovornost za sopstvenu energiju i osećanja. Ljudi koji se preispituju, takođe ne govore da su takvi ili onakvi jer su svesni da je sve stvar izbora i da mogu da promene svoje izbore, a samim tim i sebe i svoje okolnosti.
Dobro, možda ste nekada ovako razmišljali, počeli ste da otkrivate sebe, shvatili ste da mnogo toga nije vaše autentično i sada znate da, kada vas nešto nervira ili ako vam nešto smeta, uzroke tražite u sebi samima. I tu dolazimo do druge priče.
To je zato što…
Jedna od omamljujućih i privlačnih putanja kojom možete poći dok “radite na sebi” je objašnjavanje (najviše sebi, a onda i drugima), zašto ste takvi kakvi jeste i zašto imate obrasce ponašanja i razmišljanja kakve imate.
Na primer, perfekcionista ste i plašite se da ne pogrešite jer su vam roditelji cepali stranice iz sveske, pa ste morali da radite sve iz početka ako nešto zabrljate. I sada vas strah od greške guši i bolkira. I kada to znate, idete dalje i vidite da ste zbog toga potisnuli i svoju kreativnu, dečiju stranu i postali preozbiljni, anksiozni itd. I ta priča ide u dalju analizu.
Naravno, ta analiza se nikada ne završi samo na analizi, nego izvuče i neka stara osećanja, tuge, potištenosti, bes, povređenost itd. Neodoljivo je i to i da nekoga etiketirate krivim zbog te situacije koja se trenutno dešava – sebe, roditelje, sudbinu, državu, devedesete. Ako ste samokritični, onda je ovo idealna situacija da vas ta samokritika obuzme i povuče u svoj tamni vrtlog.
Bilo kako bilo, možda ste otkrili zašto je nešto tako kako jeste, izvukli ste i očistili neka stara osećanja, međutim, i po pitanju ponašanja, promenili ste malo ili ni malo. (Ovde mi je važno da kažem, da je i ova faza jako važna i da je često potrebna podrška stručnog lica da se kroz nju prođe i možda se svremena na vreme tu i vrati, ali da traženje uzroka izgubi smisao posle nekog vremena).
Dok god sebi pričate neku priču, vi ste u ulozi žrtve.
Koja god da je priča – pričate je uvek na isti način
Prethodne dve priče, zapravo su jedna te ista, na malo drugačijem nivou svesti. Možda vas sada već nerviram i pitate se kako je to moguće?!
Suštinski, ugao posmatranja je isti – vi ili neko drugi kriv je što ste tu gde jeste. Kritikujete sebe zašto niste znali bolje, napravili drugačije izbore, ponašali se drugačije. Možda se i stidite i patite zbog toga šta su vam uradili u prošlosti i zašto ste sada tu gde jeste. Možda znate da ste napravili 1001 kompromis i ne želite da pred sobom budete kukavica i komformista. Vi nešto morate ili ste takvi ili je jače od vas. Ili mislite da tako treba. Bilo kako bilo, vi i vaša osećanja su posledica okolnosti i tuđeg ponašanja, vi ste tu pasivna figura (da ne kažem žrtva!).
I, ako ste svesni nekih od ovih stvari, a i dalje mislite da problem nije tu (jer niko nije savršen, pa ne morate biti ni vi), pozvaću vas da pogledate drugu stranu te medalje:
- Da li žudite za nečim što nemate?
- Da li želite nešto u vašem životu, potrebno vam je, ali to nemate i to se nikako ne dešava?
- Da li ste motivisani, raspoloženi, puni elana ili se prosto osećate bezvoljno?
- Da li legnete na spavanje sa prazninom u grudima?
- Ili mislima koje vas opsedaju?
- Ili ste uglavnom mirni i spokojni?
- Da li vas nešto konstantno rastužuje ili patite za nečim?
- Da li volite život koji živite? Imate li volje, želje i energije?
Jer ovde se ne radi o savršenstvu, nego o tome da li jeste ili niste zadovoljni onim što živite u svakodnevici.
Znam da tekst nije magični štapić i da, vi, koji ste samokritični ili imate teške priče iz prošlosti kojih se držite ili se samosažaljevate, nećete prestati sa tim samo zato što ste ovo pročitali. Međutim, dozvolite mi da vam predstavim jedan koncept, koji je mene, vremenom, doveo do upravo onog mesta koje sam vam ispričala u tekstu. Verujem, da i vi, sasvim sigurno možete ovaj koncept usvojiti, primeniti i sebe osnažiti.
Sve je to u redu
Koncept “u redu” došao mi je tek kroz psihoterapiju – tada sam čula, zaista čula da je moje iskustvo, baš takvo kakvo jeste, jedno validno ljudsko iskustvo. Da, sve te vaše priče, sve to sto se desilo u prošlosti – u redu je.
Desilo se, postoji, ljudski je.
Nekome drugom desilo se nešto drugo.
Prošlost je takva kakva je, a vi je možete interpretirati na različite načine.
I da, neke stvari nisu bile fer.
I da, mnogo puta ste se osećali i povređeno i napušteno i nesigurno i bezveze.
I da, mnogo toga što vas je tištilo niste rešavali direktno i iskreno nego ste se držali svojih priča i raznih vidova racionalizacije i (samo-)manipulacije i ostalih vrši-posao-veština kako bi se izborili sa trenutnom situacijom.
Da li je sve u vašoj prošlosti onko koko ste želeli? Verovatno nije.
Da li je to što se dešavalo bilo dobro po vas? Možda nije.
Da li su sve vaše odluke bile dobre u različitim situacijama? Verovatno nisu.
Istina je da je to život.
Uradili ste šta ste mogli.
Uradili ste kako ste najbolje znali.
Da ste imali hraborsti da uradite drugačije – uradili biste drugačije.
Da ste znali kako da pustite svoje fiks ideje i ispratite osećaj da nešto zapravo nije za vas – to biste i uradili.
Da se niste plašili šta će drugi misliti o vama ako uradite nešto što ste želeli – to biste i uradili.
To vas je dovelo tu gde ste sada.
Isto važi i za ljude oko vas. I oni imaju neko drugo iskustvo, isto tako šareno kao i vaše, sa svojim borbama, snovima i željama.
Bilo mi je potrebno neko vreme da svarim tu činjenicu – kako je to u redu kada sam se mnogo puta osećala loše? Zapravo, u redu je u smislu ljudski je, ako ja postojim (a postojim), onda i moje iskustvo postoji i legitimno je. Isto tako ako vi postojite i vaše iskustvo postoji i legitimno je. Validno je. Ljudski je. Oslobađajuće je znati to, da je u redu mesto na kome stoijite baš sada i put koji ste do sada prešli.
Zašto mi je ovaj “u redu” koncept toliko važan?
Usko povezano sa idejom da vaše iskustvo nije u redu i da prošlost nije trebalo tako da izgleda, leži verovanje da sa vama nešto nije u redu, da treba popraviti, rešiti problem, zakrpiti.
Shvatanje da je moje sopstveno prošlo iskustvo validno, ma koliko bilo teško i bolno, bilo je lekovito. Dalo mi je za pravo da sam i ja validna, u redu, ljudski, da je u redu da postojim, sa svim pogrešnim izborima i mehanizmima laganja sebe.
Razumevanje da je vaše iskustvo u redu – da je validno i ljudski kako ste se osećali, misli koje ste mislili, načini na koje ste se sa svim tim nosili – daje vam sliku da ste i vi sami u redu, uprkos greškama i time što niste savršeni.
Vaša samokritika hrani se upravo time da sa vama nešto nije u redu i da šta god da ste uradili – mogli ste bolje, možda je trebalo drugačije, možda nije trebalo išta od toga da uradite itd. Usvajanje ideje da je i ono što nije dobro potpuno validno i ljudsko iskustvo (jer greške se dešavaju) ublažuje ili potpuno isključuje toksičnu samokrtiku zamenjujući je realnim sagledavanjem stvari.
“U redu” koncept vidim kao protiv otrov samokritike. Ideja da ste u redu otvara prostor za realno sagledavanje sebe. A realno sagledavanje sebe omogućava vam da preuzmete odgovornost – šta je zaista dobro, šta vam služi, a šta vam ne koristi i u čemu grešite.
Osnaživanje za preuzimanje odgovornosti
Postoji još jedan detalj koji je važan i ide uz ovaj “u redu” koncept, a zove se ideja o podnošenju. Na njega sam naletela u knjizi “Sposobnost za ljubav i rad,” i odnosi se na to da zrela ličnost veruje da može da podnese i bolne i teške okolnosti. Da se neće raspasti, da nešto što je problem nije i užasno i da, na kraju, može da nastavi život uprkos takvim događajima.
Ideja o podnošenju, zajedno sa “u redu” konceptom, omogućava vam da priznate sebi da se neke stvari u vašoj prošlosti nisu odigrale onako kako ste želeli, a da pri tome ne morate od njih da pobegnete – jer nisu užasne i vi ih možete podneti, a takođe, pošto ste vi u redu, onda možete sebi da dozvolite da je to tako bez da sebe krivite i kritikujete.
Evo i kroz primer:
“Stalo mi je do njega i nedostaje mi, ali on mi nije uzvratio.” – niste zbog toga budala, naivna, paćenica. Vi birate šta se vama dopada, kao i neko drugi i nigde nije zapisano da vaš izbor mora da izabere vas (dozvolite mu slobodnu volju).
“Da, tužan sam. Želeo sam taj posao, ali me nisu primili.” – niste zog toga luzer, promašaj i kreten. Nego se u datom trenutku kockice nisu poklopile. Možda niste bili na visini zadatka, možda su ukinuli poziciju.
Možda mesto na kome ste sada nije to to – ne znači da nikada neće biti.
Možda sada niste tamo gde želite da budete – na vama je da tamo krenete.
U redu ste, niste jedini koji su imali takve dileme i možete da prevaziđete sve što vas blokira. Sada možete realno da sagledate kako je zaista bilo, bez da odete u kritiku sebe ili drugih. Da prihavtite i sebe i prošlost i svoje dileme i svoje uspehe i da se ponosite svime što jeste, baš danas.
I znate li šta je još lepše? Sada možete da ispričate drugu priču, napravite izbor različit od prethodnog.
Da izaberete ono što vam zaista treba, iako nikada do sada niste smeli.
Da nađete šta će vas dovesti tamo gde želite i da tamo krenete.
Iako ste do sada, zbog straha, uvek pravili neki kompromis.
U redu je i da svesno napravite kompromis, dok ne usete da razrešite situaciju.
Vi ste ti koji o tome odlučuju. Vi i niko drugi.
Na vama je da uradite sve što je potrebno da biste bili oni koji želite da budete i živeli život kakav osećate duboko u sebi da želite.
E to je, dragi moji ljudi, preuzimanje odgovornosti.
“Budi ono što jesi”
Sigurno ste čuli ovu rečenicu milion puta kada se priča o autentičnosti: “samo budi ono što jesi.” Ja evo napisah pet tekstova o tome da “samo budete ono što jeste.” Ono što je i lepo i na neki način teško je sledeće: ne postoji jedan recept koji funkcioniše za sve ljude. Potrebno je da pronađete ono što za vas jeste, što za vas radi – to je vaša sloboda i životna odgovornost.
Znam da mnogi od vas koji ovo čitaju, imate već samokritičara koji vam govori da niste dobri jer još niste uspeli da uradite ovo ili ono (na primer da prihvatite prošlost, kažete sebi da je u redu ili prestanete da pričate priče). Zamolila bih vas da to ne radite sebi. Jer svako ima svoj tajming. Svako čuje, oseti i vidi različite informacije u različito vreme. To zavisi od vaše lične dinamike, iskustava, onoga na šta se u tom životnom trenutku fokusirate.
Ono što sam na sopstvenom putu iskusila je sledeće: magične tehnike i instant rešenja ne postoje (zapravo, verujem da postoji neka vrsta prosvetljenja, ali da se dešava veoma retko u odnosu na uobičajeno ljudsko iskustvo). Zato, čak i ako ne osećate, ne vidite i ne možete sebi da izgovorite “u redu je” i “ja sam u redu,” to je takođe sasvim ok. Za sada mi je dovoljno samo da je ova ideja došla do vas. A ideje, kao i seme koje posejete, treba im vremena da proklijaju u ljudskom umu i porastu u veliku biljku.
Na kraju, za vas imam poseban poklon: rezime tekstova Autentičnosti, zajedno sa radnom sveskom poslaću na mejl čitaocima mesečnog pisamceta. Ovo pisamce, pišem jednom mesečno sa idejom da vas podstaknem na razmišljanja i akciju. Prijava je laka – ostavljanjem e-mail adrese:
Do sledećeg čitanja,
Minja