O čemu govorim kada kažem „rad na sebi“

Ovaj termin postao je izlizan i pod njega se svašta podvodi. I svašta od toga daje neke rezultate, ali je pitanje šta je ono što pravi kvalitativnu razliku u životu jedne osobe. U ovom tekstu nemam nameru da radim razvrstavanje šta je pravo, a šta foliranje, već da prikažem svoj doživljaj i motive za sopstveni rad na sebi, kao i da prikažem okolnosti koje su svima nama zajedničke

Vrlo je jednostavno – život vam je postao jedno mračno i loše mesto…

Bez obzira šta ostvarili, mrak je samo gušći i teži.

Iz godine u godinu.

I ništa nema smisao, čak i stvari koje su vam nekada davale satisfakciju su izgubile sjaj.

I razmišljate već po ko zna koji put da je bolje da vas nije.

Osećate se loše, prazno, rekli bi ste depresivno – ali ne smete, jer odakle vama pravo da budete depresivni i loše kada vam je život pružio sve što vam je bilo potrebno i kada bi se mnogi menjali za vaše mesto. Vaša porodica je bila normalna, nije bilo alkoholizma, nasilja, zlostavljanja, nemate ozbiljnih trauma… Zapravo zaključujete da se loše osećate, ali da nemate pravo na to! Razmišljate da mora da ste nezahvalni i da sa vama nešto nije u redu.

Rad na sebi nije zato što ste besni, ili razmaženi pa vam je teško ako nije sve po vašem. Ne… To je borba za život, čupanje iz živog peska… jer sami se pred sobom gasite, sami ste pred sobom sve više krivi, sami pred sobom sve više neuspešni i obesmišljeni.

A zapravo ste bili uskraćeni za ljubavi…

Bezuslovnu ljubav, koja je ujedno i jedina stvar koju vaši roditelji nisu uspeli da vam pruže. Jer nisu znali kako – komponenta o emocijama je nešto što oni nisu razumeli i vrednovali.

Tako ste odrasli verujući da vas je teško voleti, da ne zaslužujete ljubav jer se ne ponašate dovoljno dobro i uvek može bolje. Navikli ste da krivite sebe za sve i u svakoj situaciji veoma je lako da prepoznate kako ste vi to doprineli problemu. Navikli ste da morate da uradite nešto da zaradite ljubav, al nije dovoljno samo da uradite nego da bude savršeno… A retko ste u tome uspevali. Navikli ste na to tako davano, da vam je to osnovni način razmišljanja, ali još veći problem je, pošto ste naučili da morate mnogo da se trudite, jer inače vas je nemoguće voleti i ne zaslužujete ljubav, da se svojski kroz život trudite da to sakrijete od drugih – to što o sebi mislite – da ste krivi za sve, da vas je teško voleti, da ne zaslužujete da vas neko voli dok ne uradite sve perfektno, a to vam nikada ne uspeva.

I tako godinama, gladni i žedni ljubavi tražite onoga ko može da vas voli i prihvati, a istovremeno, najveštije na svetu krijete sebe za koje ste uvereni da je jako teško voleti. I tako jaz između vas samih i onako kako se predstavljate je sve veći. Što se više trudite i radite da budete dobri nekome udovoljavajući mu, to se još više osećate kao prevaranti, jer znate da to niste vi.

A ne možete da prekinete, ne znate kako, ovo je jedina stvarnost koju poznajete…

U stvari, vaša je zabluda u tome da vas je teško voleti, da niste vredni ljubavi, da ne zaslužujete, da ste krivi za sve. To ste naučili na osnovu reakcija, vaših roditelja, koji su zapravo na vas prebacili odgovornost za svoja osećanja (iako nisu imali nameru). „Ja ne mogu da podnesem da ti plačeš!“ „Kako ti to uopšte pada na pamet?!“ ili vidite da se mama strašno uplaši kada ste bolestni – dakle ne smete da se razbolite da ona ne bi bila uplašena. Ovo su samo neki od primera, kada umesto da su se bavili vašom mukom, u centar pažnje stavljali su sebe, podređujući i vas i iskazivanje vaših osećanja sebi i svojim osećanjima i stvarnosti, umesto da vas prigrle, olakšaju, podrže, izazovu…

A sa strane gledano, oni su dobri i pošteni ljudi koji su se žrtvovali da svojoj deci pruže sve. I onda naravno da doživljavate da do vas nešto nije u redu, kada niste sposobni da budete srećni, a imali ste sve što treba!

Jer, na papiru, u vašem životu je uvek bilo sve kako treba…

Na papiru.

Osim jedne stvari. Živite život koji nije vaš.

Gladni i žedni ljubavi, uvereni da morate da se mnogo trudite i da je ne možete steći samo onim što ste, radite marljivo da ljubav zaradite, a tim radom istovremeno se osećate da ste najgori prevarant… Jer znate da to što radite nije ono što vi zaista i jeste (jer ono što stvarno jeste verujete da nije moguće voleti) i tako znate da zapravo varate ljude. I samo još više potvrđujete sebi da vas je teško voleti (jer ste sada i prevarant) i sve ste dalji od sebe, dalji od drugih i dalji od ljubavi za kojom žudite. Nije teško objasniti da onda i u svoj život privlačite ljude koji su kompatibilni da samo potvrdite sva ta uverenja o sebi. Jer oni integrisani, stabilni, lako osete o čemu se radi i zaobiđu vas (a i vi njih). I svaka emotivna veza, kao da je krug ličnog pakla još jedan nivo niže. I čak i kada to shvatate, ne znate kako da drugačije od toga funkcionišete.

Međutim…

A sve zato jer vam je uskraćena osnovna ljubav i prihvatanje

Dobar deo ovoga sam razumela skoro (tj složilo mi se), čitajući knjigu „Odrasla deca emotivno nezrelih roditelja.“ Preplakala sam je pronalazeći se u raznim primerima, ali sam konačno razumela jednu stvar – nisam ja za sve kriva. Moji roditelji jesu dobri i pošteni ljudi, ali nisu uspeli da mi objasne da ja nisam odgovorna za njihova osećanja i stanja i da mi kao detetu pomognu da razumem svoja stanja i osećanja. Nije bilo moje da ih učinim srećnim. Nisam ja bila bezvredno biće zato što sam načinila grešku ili uradila nešto što im nije po volji, a oni preemotivno reagovali. Nisam ja kriva što sam želela stvari koje oni nisu mogli da mi priušte. Nije trebalo da razumem da ću ako poželim nešto njih da učinim tužnim. Naravno da su me naučili mnogo tome što mi danas u životu koristi i što mi je na kraju krajeva omogućilo da uradim, naučim, sagledam, razumem (uostalom da li bi došla do ovde da nije bilo dobrih stvari). Ali ovde se radi samo o tome da konačno shvatim da nije sve uvek bila moja odgovornost nego deljena.

I to mi je donelo ogromno olakšanje. Ne zato da bi krivicu svalila na njih. Ne! O svojim uvidima im nisam ni reč rekla, čak osećam da im manje i zameram i doživljavam bliže! I oni su ljudi i oni su imali teške živote i dali su sve što su mogli, iako u nekim stvarima nisu uspeli. I to je u redu, jer su i oni obični ljudi. Meni je shvatanje da nije sve bilo na meni bila najvažnija stvar. Da nisam ja ona „sa kojom nešto nije u redu.“ Da njima vratim njihov deo odgovornosti koju sam svalila sebi na pleća. Da sebe oslobodim. Da razumem zašto sam došla u takvo stanje kakvo sam došla – zato što sam uslovljena da se tako ponašam/razmišljam, a ne zato što samnom nešto nije u redu. Sebe sam konačno doživela kao obično ljudsko biće – O B I Č N O! Koje olakšanje! Shvatite da imate pravo da ne budete savršeni, da ne morate da uradite sve kako treba i da i dalje imate pravo da budete voljeni! Da imate pravo da pogrešite i da vam i dalje bude drago što ste vi – vi!

Jer bez razumevanja tog prava na bezuslovnu ljubav, sami sebe maltretirate do nivoa ništavila. I to i jeste jedan od uzroka besmisla, praznine, nedostatka svrhe i bezvrednosti u životima koji drugima, sa strane, deluju savršeno smisleno i u redu.

„Ali moji roditelji nisu takvi“

Nisu vas oni ni na šta primoravali, sve ste to sami želeli, a ipak se tako osećaćate.

U čemu je suština ove priče? Suština je da ste kao dete preuzeli odgovornost na sebe za osećanja i stanja svojih roditelja, umesto da oni vama pomognu, umire vas, objasne šta i zašto ne može. Emotivna nezrelost je jedan od faktora, međutim, postoji i još jedna važna stvar, koja je obeležeila nas koji smo sada sa otprilike 27-37 godina. O ovom efektu već duže vreme razmišljam. A na taj efekat ću vas podsetiti sa dve reči:

„Devize, devize.“

Sećam se kada sam kasnih dvehiljaditih, na Zelenom vencu, u prolazu čula taj karakteritičan izgovor „devize, devize.“ Prošla me je jeza duž cele kičme, i osetila sam da se neki čvor u stomaku vezao. Tako je moje telo reagovalo na podsećanje na vreme 20 godina pre tadašnjeg trenutka. To je emotivni potpis devedesetih. Mnogo je diskusija bilo oko ekonomskih i ovih i onih posledica devedesetih godina, ali ne znam da sam naišla na ovu temu, bar da nije bila u fokusu – kakve su psihološke posledice devedesete konkretno imale na naše roditelje i samim tim na nas.

Evo i mog razmišljanja na temu.

Devedesete su naše roditelje iščupale iz korena

Odrasli su u nekom sistemu, sa promovisanjem velikih i plemenitih vrednosti, sa obećanjem i optimizmom za bolju budućnost. A onda, odjednom, kada je taj obećani život trebalo i da žive i uživaju, sve to je surovo srušeno. Spaljeno. Isto kako i sama Jugoslavija. Jedan potpuni šok, neverica, strah, neizvesnost, kao da su ih izbacili napolje i da su u trenutku izgubili sve. I ne pričam ovde o materijalnom. Znam da je u porodičnoj istoriji bilo i perioda kada se imalo manje, živelo teže, ratovi odnosili, radilo se mnogo. To je na ovim prostorima poznato, podnošljivo, preživljavalo se. Strašno je izgubiti veru, izgubiti nadu, strašno je odjednom dospeti u svet u kome vlada zakon džungle, u kome odjednom, od pasoša koji je otvarao sva vrata postanu oni kojima je zabranjeno da napuste zemlju. Obeleženi. Ozloglašeni. Šok u svakom smislu. I još ko je direktno bio na udaru građanskog rata, prošao kroz lično stradanje, izgubio nekoga…

Iskustvo koje određuje i obeležava život…

Ti ljudi, roditelji male dece, tada kada je trebalo da dožive vrhunac svog života u svakom smislu – našli su se u nebranom grožđu ne znajući šta ih je snašlo. I to se odrazilo – na njihovo raspoloženje, na njihove emocije, na njihovo ponašanje. A to je onda kao pečat utisnuto u karakter njihove dece – svih koji su odrastali devedesetih. Isuviše mali da shvatite da je nešto izgubljeno, ali dovoljno veliki da pojmite da nešto nije u redu. Dečija logika izgledala bi ovako nekako:

„Mama se rastuži kada ja tražim nešto za šta nemaju novca – moja je krivica što sam tražio i što je mama tužna.“

„Tata i mama su loše raspoloženi jer se loše stvari dešavaju, ja moram da preduzmem nešto i izbavim ih odatle“

„Tata i mama se toliko trude da za mene ima – ja sam kriv za to, ne smem ih izneveriti i moram im jednoga dana vratim.“

I obećali ste sebi jedno – mi ćemo biti ti superheroji koji će da izvade stvar. Da spasu svoje roditelje, da ih ne iznevere, da ih uteše, da oduže dugove devedesetih.

A niko vam nije rekao da su vaši roditelji sami izabrali da budu roditelji i da je naše odrastabhe bila njihova odgovornost. I to je bio jako težak izazov, baš tih naših devedesetih…. Čudo je ko je ostao iole normalan i borbi za preživljavanje, okolnosti su objektivno bile takve da bi i najjače slomile.

Ovaj pečat, obeležio vas je kroz ceo kasniji život – osećaj da ste dužni, krivi, da nekoga treba da spasete, da su tuđa osećanja ispred vaših… I oblikovao je vašu stvarnost.

I koji je jedini lek za sve to?

Samo jedan – da živite svoj život, za sebe, po svojim merama.

Da shvatite da je u svakoj situaciji uvek dve strane medalje.

Da niste vi jedni koji treba da se trude i dokazuju.

Da zaslužujete da budete voljeni i da se oko vas trude.

Da znate da imate prava na grešku, to vas ne čini bezvrednim nego samo običnom osobom.

To je za mene osnovna svrha ličnog razvoja

Izaći iz tame – odbijanje da prihvatite činjenicu da je život tuga, teskoba i besmisao sa ponekom kapi sreće. To je veoma osnovna stvar. Ljudi koji su to oduvek imali ne mogu da razumeju šta je to što vama fali – ali vama je trebalo da dođete do toga što je za ostale podrazumevano, normalno, obično.

Za vas je to život na poklon.

Dragi moji, meni je trebalo vreme da se ovaj tekst složi, vreme da prođem kroz razne faze rada na sebi godinama da bi stigla do razumevanja i uvida koje sada imam. I da prođem kroz bol, bežanje od sebe i života, borbu sa sobom, suočavanje sa sobom… I to naravno da nije išlo linearno, nego sve kao jedna spirala. Dok u jednom momentu nisam izašla na svetlost dana. Baš sa tog mesta vam pišem. Razmišljala sam o ovom tekstu već nekoliko meseci i nisam se usuđivala da ga napišem. Sve do sada. Zašto baš do sada? Jer sam dobila poruku jedne mlađe poznanice, sa sličnom pričom kao što je i ova moja. Zaboleo me je njen bol, znajući koliki je to teret, a koje nosi jedno divno biće sa ogromnim potencijalom. A taj bol deluje kao da niko drugi ne vidi i ne razume. I koji zaklanja njenu svetlost, blokira njenu kreativnost i sve ono što može dati svetu kao ona sama.

I znala sam da je važno – sistematična priča, napisana jednostavnim jezikom i zdravorazumskom logikom kakve ja volim da pišem – verujem da je ono što može dati nadu i preneti poruku sve do srca, a možda čak u to i zaista poverujete:

„Nije sve vaša krivica. Vredni ste ljubavi i pažnje. Zaslužujete ljubav iako niste savršeni.“

Ako mislite da u ovome ima istine i znate nekoga kome će pomoći – podelite, prosledite, pišite mi šta mislite.

Puno vas pozdravljam,
Minja

Napomena: nisam kvalifikovana za pružanje stručne psihološke pomoći, inženjer sam elektrotehnike koji se godinama bavi proučavanjem emocija, misli, uverenja, načina razmišljanja, iskustveno prolazeći kroz promenu.

Zanima te da pratiš moj rad i tekstove – prijavi se na:

Nekoliko meseci je prošlo u modu rada od kuće i sklanjanja od virusa. Sa ovim poslednjim događanjima došlo je do eskalacije nakupljenog nezadovoljstva, pritiska, neizvesnosti i kreće pucanje po šavovima. Osetila sam to kod sebe i kod sebi bliskih ljudi sa kojima sam razmenjivala ideje. Stala sam da se ponovo saberem, organizujem, fokusiram. Ovde delim neke praktične ideje kako da se sačuva fizičko/mentalno/emotivno/duhovno zdravlje u situaciji koja je nova za sve, a do kojih sam došla pišući doktorsku disertaciju prethodnih par godina i radeći na poslovima koji nisu kancelarijski. U osnovi je pravljenje sistema podrške koji će nam pomoći da izvučemo maksimum u ovom izazovnom periodu.

Jutarnja rutina

(1) Razbuđivanje. Kada god da se probudite, neka bude bar sat vremena pre nego što počnete da radite, da imate vremena da započnete dan. Počnite tako što ćete se obući u nešto sportskije i uraditi neke vežbe razgibavanja. To mogu biti obične vežbe zagrevanja, istezanja, lagane joga vežbe za razbuđivanje, ili šetnja po parku. Ko ima malo više volje i energije može i da trči ili da vežba po sopstvenom planu. Meni trenutno ujutru prija da ostanem u nekom mirnijem stanju da bi mogla lakše da se fokusiram, inače sam godinama trčala rano ujutro. Sveukupno ne treba da vam oduzme više od 10-15 minuta. Ovo pomaže da se ne razmišlja mnogo šta prvo da uradite kada ustanete i da ne odlažete alarm u nedogled, lepše ćete se osećati.

(2) Istuširajte se. Namestite krevet. Obucite se. Sve ove aktivnosti doprinose raspoloženju i vašem umu daju znak da je “dan kada se radi.” Tuširanje je jedna od aktivnosti koja ume da mi popravi raspoloženje sama po sebi, a time proizvodite efekat “brinem o sebi.” Što se oblačenja tiče, neki su pristalice toga da se treba obući kao i da fizički idete za posao, meni lično je draže da budem u helankama tj nečemu što mi je udobno za rad. Svakako nemojte da ostajete u pidžami. Pidžama je radna odeća samo za one koji su navikli da uče/rade i budu kreativni u pidžami, na ostale ljude ne deluje baš najbolje 🙂

(3) Doručkujte. Nešto lepo i lagano. Ako možete sami spremite doručak i kafu. Time ujedno označite i ostalim ukućanima da vaš radni dan počinje i da ćete narednih 8 sati biti na poslu.

Rad

(1) Organizujte se. Napišite ujutro ili prethodnog dana šta je to što taj dan želite da postignete. Da li je u pitanju samo završavanje posla ili hoćete i da pročitate nešto novo? Odslušate deo neke lekcije? Pročitate nešto? Zapišite na papir ili na stikere i stavite ih da vam budu u vidnom polju. Ovo pomaže da se ne rasplinjujete na sva strane i da vam usputne stvari ne odvlače pažnju. Organizacija na poslu je tema sama za sebe i tome je posvećen sledeći tekst. Ranije, padala sam u iskušenje da pustim mašinu za veš da radi dok ja radim, ili da nešto kuvam, međutim shvatila sam da je to samo gomila prekida koji me odvlače od fokusa za ono što sam naumila da radim. Takođe, važno je da i ostali ukućani razumeju da radite iako ste kod kuće. Šta god da od vas traže, obično nije hitno i može da sačeka da napravite pauzu.

(2) Radno mesto. Radila sam na doktoratu i pisala i radove i disertaciju u raznim uslovima. Svanulo mi je kada sam sa laptopa i raznih privremenih rešenja konačno sebi obezbedila radni sto, stolicu, monitor, tastaturu i miša. Ovo jeste investicija ako nemate ništa slično u kući, međutim meni se isplatila svakog uloženog dinara. Ne samo da mi je bilo mnogo lakše i udobnije da radim, nego me je kutak uređen za rad zapravo i inspirisao da radim. Razmislite kako bi mogli sebi da napravite prostor za rad udobnijim i sasvim ugodnim. Mnoge kompanije daju svojim zaposlenima da deo opreme prenesu svojoj kući.*

(3) Pauze. Treba napraviti pauzu. Za ručak, za kafu, da se protegnu noge. Najbolje je opet, ako možete izaći napolje, prošetati. Možda istrčati krug oko bloka. Ili prošetati. Ili sa prozora gledati ulicu. Što se ručka tiče, dobro bi bilo da je sveže spremljeno, sada ima mnogo povrća koje samo možete iseckati u salatu u koju možete dodati neki sir, unapred kuvana jaja ili neko instant dinstano meso. Dobro bi bilo da možete isplanirati ishranu unapred, da već imate kuvano koje podgrejete i samo dodate salatu.

(4) Poziv umesto dopisivanja. Kada već ne može uživo, efikasnije je pozvati nekoga nego se objašnjavati dopisivanjem – bilo mejlom bilo preko chat aplikacija. Ne treba da budete blokirani na onome što radite, ali obratite pažnju i da ne prekidate druge ljude često. Možete se dogovoriti da postoje neka vremena kada se odgovara na pozive, poruke, čak i više nego jednom u toku dana, jedino je bitno da svako ima miran period kada može fokusirano da radi.

(5) Završite sa radom. Ljudi oko mene, a i ja sama, imali smo tendenciju da radimo više nego što bi da idemo na posao. Nemojte puštati da se rad preliva van vaših radnih sati. Na kratke staze uradi se više, međutim, relativno brzo zamori i donese monotoniju i apatiju. Zaokružite dan, napravite beleške za sutra ujutru i završite radni dan.

Šta nam vraća mir i energiju

(1) Vežbajte. Vežbanje mi prija odmah nakon posla, jer me mentalno odvoji od dešavanja na poslu i omogući mi da se posvetim drugim stvarima, bitnim ljudima i svojim hobjima/interesovanjima. Drugi, očigledniji benefit je to što se pokrenem nakon višesatnog sedenja i statike. Ako ne znate šta da vežbate, i odakle da počnete ili kako da se vratite u formu prosto pronađite neki od mnogobrojnih kanala i fitness programa na YT i instagramu ili neku aplikaciju**. Unapred napravljeni programi su zgodni jer ne morate da razmišljate šta da radite nego pratite vežbe za taj dan. Od rekvizita vam treba samo peškir na podu. Takođe, dosta je teretana koje su sada svoje grupne programe prebacili on-line tako da razmislite i o tome. Mogućnosti su beskrajne. Važno je da ne preterujete – svaki drugi dan ili svaki dan pomalo ili tri puta nedeljno, nađite meru koja vam prija ali nemojte preskakati. Bolje ćete se osećati i imaćete više energije.

(2) Šetnja/Vožnja bicikla/ Vožnja rolera. Izađite napolje obavezno. Insistiram na izlaženju iz kuće jer nas zatvoren prostor ograničava i psihički nas posvesno pritiska. Sami ili u društvu prateći pravila bezbednosti. Osim što ćete se bolje osećati lakše ćete i zaspati.

(3) Uređenje prostora. Vodite računa da vaš životni prostor bude uređen. Jasno je da je to gotovo nemoguće sa malom decom u kući, onda to primenite bar na svoj radni prostor. Važno je, zaista, jer neuredan prostor izvlači energiju iz nas. Ima i ljudi kojima to nije bitno i ni najmanje, ostalima izvlači energiju. Osim običnog čišćenja, napravite svoj mini projekat šta bi voleli da promenite ili napravite u svom domu, ili ako postoji nešto što dugo čeka da mu se posvetite – ovo je zanimljiv trenutak da preuzmete stvari u svoje ruke bukvalno i malo radite rukama. Raditi rukama je još jedna od stvari koje me uzmemljuju, umiruju, kanališu višak emocija i nakupljene emotivne energije. Moj mini hobi je pravljenje rasvete – rezultat ovog perioda su bili podna lampa i abažur za luster 🙂

(4) Čitanje ili neki drugi hobi. Ovo je potpnuno individualno, šta god vas pokreće na akciju, podiže nivo raspoloženja ili vas umiruje. Nije neophodno da knjiga bude nešto “korisno” ili “filozofski” suština je samo da vama prija. Da li volite da pevate? Svirate neki instrument? Slikate? Crtate karikature? Pišete? Sadite cveće? Fotografišete?

(5) Održavajte kontakt sa ljudima. Pitajte ih kako su. Razmenite misli, razmenite kako se osećate i odmah ćete se osećati bolje. Mnogi meni dragi i važni ljudi su negde po belom svetu, tako da ova situacija ne menja stvari. Ne treba ceo dan da provedete kuckajući poruke naravno, par rečenica ume da bude inspirativnije od bilo čega na svetu.

(6) Rad na sebi. Ovaj period je vrlo interesantan za refleksiju sopstvenog ponašanja i obrazaca. Kada samog sebe počnete da posmatrate prelazite u drugačije raspoloženje automatski, možda otkrijete nešto novo. Ovo je potpuno zasebna tema, tako da je sada neću širiti.

(7) Ograničite čitanje vesti i društvenih mreža. Veliki je pritisak sa svih strana. Mnogo je informacija, poluinformacija, dezinformacija. Mnogo je i izjava i dešavanja od kojih me “zaboli mozak.” Nema od toga ništa konkretno i produktivno i ako ne čitate dva sata na dan informacije će stići do vas, ne treba se oko toga uopšte brinuti. 

Bonus: Čaša crnog vina 😉

Šta vama pomaže da ostanete u dobrom raspoloženju?

Autorka: Milana Milošević Minja

* Moja kombinacija su radni sto iz IKEA, radna stolica iz Astre, Acer monitor i laptop i Genus miš i tastatura.

** Trenutno pratim Home Reload program Nataše Ocean, kroz aplikaciju, pre toga sam pratila vežbe Nade Fitt i Milane Delić na instagramu, a pre toga neku aplikaciju za vežbe za core + trčanje.