Tag Archive for: srp

Sindrom varalice – samovrednovanje (deo II)

samovrednovanje

Uvod o sindromu varalice i o prvom osećaju koji je deo reparacije – doživljaju da ste u redu – možete pročitati ovde.

Sindrom varalice meri se u odnosu na sledeće elemente:

  • strah od greške i neuspeha
  • pripisivanje uspeha sreći, grešci ili šarmu
  • želja za dokazivanjem
  • osećaj da ste drugima prikazali lažnu sliku sebe
  • previđanje priznanja i pohvala drugih ljudi 
  • strah od ocenjivanja
  • strah da ne možete ponoviti uspehe
  • osećaj da ste manje sposobni nego vaše kolege.

Takođe, istraživanja su pokazala da se sindrom varalice može reflektovati samo u pojedinim oblastima života, a da vaše samopouzdanje može biti dobro i realno. – [Joe Langford, Pauline Rose Clance, The Impostor Phenomenon: Recent Research Findings Regarding Dynamics, Personality And Family Patterns And Their Implications For Treatment, 1993]

Vi vredite – uprkos nesavršenosti

U prethodnom tekstu navela sam da je sindrom uljeza vaš lični doživljaj, i da zato nije stvar u  tome da nešto uradite, već da sebe drugačije doživite. Ovaj tekst posvećen drugoj stavci promene pogleda na sebe – vrednovanje vaših postignuća i doživljaj da su ta postignuća nastala zaista zahvaljujući vašim sposobnostima.

Strah je uvek tu

Znam da znate taj osećaj. Pogledate oglas za posao, pročitate zahteve i ako ne znate sve što se traži, nije vam lagodno da pošaljete CV. Iako imate iskustva, plašite se intervjua i da se ne obrukate. Više vam je stalo da se dokažete novom poslodavcu nego što proveravate da li je taj posao-projekat-kolektiv zaista za vas. Kada na taj posao dođete, ponovo, strepite od greške i da će kolege pomisliti da ste prevarant i da nemate pojma. Stvari su još teže ako nemate diplomu ili sertifikat za to što radite.

Tako iz dana u dan, godine u godinu.
Taj osećaj neadekvatnosti.
Strah da niste dovoljno dobri.
To boji svaki vaš dan.
Uvek ima nešto što niste uspeli
I šta god postigli – uvek nešto niste.
A vi kao da samo to i vidite.
I kao da vam to kroji sliku vas, nekompetentnih, nesposobnih i prevaranta koga neko samo što nije otkrio. 

Znate li kako to dalje utiče na vaš život i ponašanje?
Birate poslove koji su ispod vaših realnih sposobnosti.
Dajete sve od sebe i trošite se.
Ali sa ciljem da opravdate investiciju u vas.
Da svi znaju da ste vredni, radni i posvećeni.
Istovremeno ne dobijate satisfakciju tog truda jer energiju ulažete u ono što je “pametno” i što “mislite da treba.”
Ono za čim vam srce žudi u najbolju ruku čeka… a možda se više i ne sećate šta je to.

Zašto je tako teško poverovati u svoju vrednost?

Jednostavno – zato što vam koristi. Paradoksalno?
Ovaj mehanizam – fokus na nešto što niste ili ne znate – doneo vam je toliko napretka.
I naravno da se plašite da ćete prestati da se trudite?
I time naravno narušiti sliku o sebi pred sobom i drugima.

Mislite da ćete postati uobraženi ako sebe budete vrednovali?
Zar vam niko nije rekao da su nadmeni i arogantni ljudi takođe nesigurni? 
Njih naravno primećujete jer deluju da mogu da vas “provale” i “spuste.”
A van vašeg vidokruga su zato oni treći ljudi – oni koji gledaju svoja posla i niti se sa vama takmiče, niti im treba da im se dokazujete. 
To je jedna potpuno drugačija energija, ali o tome nešto kasnije u tekstu.

Ima tu još jedna stvar, zašto je teško da vrednujete sebe. Kao što sam u prethodnom tekstu pisala, osnovni problem je to što imate izgrađenu ličnost “za javnost” koja se razvija od malih nogu i koja je posledica toga što ste morali da se dovijate kako da odobrovoljite roditelje i budete im pogodni (da vas ne bi odbacili). Prioritet te ličnosti je da ispuni očekivanja, a ne ono što zapravo radite. Tako ste i vi negde svesni i grize vas činjenica da stvari radite da bi dobili potvrdu i prihvatanje.

Zato, vi sami sebi ne priznajete uspehe i postignuća.
Imate utisak da ste varali.
Čak i kada vam drugi daju priznanje, vi to odbacujete, jer oni ne znaju “istinu” o vama.
A ta “istina” o vama i jeste tačna, ali samo kada je motiv da nešto uradite u pitanju.
Ono što previđate – ono što ste uradili dobro – urađeno je.
I to ste uradili vi.
Da, da, baš vi.
Nije vaša majka polagala ispite umesto vas. 
Niti je komšija završio fakultet umesto vas.
Niti je brat ustajao rano umesto vas da trenira i po vrućini i po zimi.
Niti je tetka iz inostranstva ostajala do kasno da stigne rokove za projekat na poslu.
Sa svojih 10 prstiju, pameću, znanjem, upornošću i šta god da vam je od osobina trebalo.
Vi, niko drugi.
Možda vam je neko na tom putu pomogao, ali to je prirodno – i vi pomažete drugima zar ne?

Sve što ste u životu postigli urađeno je. To ste uradili vi. To je činjenica

sindrom varalice i samovrednovanje
Photo by Markus Spiske on Unsplash

A namera?

A sada, ono što je za mene bio ključni, rasterećujući uvid.
Koga je briga šta je vaša motivacija bila pre X godina?
Zamislite to, prihvatanje prošlosti i svojih grešaka – koga je sada briga šta je bilo – osim vas?
Koga je briga što ste hteli da se dokažete svojim prosekom u školi i na fakultetu?
Radili ste to da biste bili priznati i bolji od drugih? Koga je to danas briga?
To je prošlosti.
Oprostite sebi konačno.
Danas je danas, i ostala je činjenica je da vi to JESTE uradili, bez obzira koji motiv je iza toga stajao. 
Prihvatite to. 
Sve zajedno. 
Kao činjenicu, jer to i jeste
To je mirenje sa sobom.

Baš danas, baš sada je trenutak kada možete da odlučite da ne radite ništa što je motivisano samo dokazivanjem ili poređenjem sa drugima. 

Tu je sva magija.

Meni je ovaj uvid toliko rasterećenja i mira u životu doneo.
I toliko neočekivanih dobrih posledica.
Danima sam osvešćivala razne svoje veštine koje sam uzimala zdravo za gotovo i osećala i sreću i zahvalnost životu što to znam. Recimo znanje jezika. Koliko mi je čak i delimično znanje jezika mnogo olakšalo život, a ono što znam jako dobro omogućilo pristup neograničenim resursima obrazovanja, posla i razne zabave.
Da mogu da sarađujem i sporazumem se sa ljudima širom sveta.
Da steknem neka životna prijateljstva.
Kao da se čitav svet otvorio predamnom.
A šta se promenilo? Samo moj doživljaj – u ovom primeru vrednovanje koliko dobro znam strane jezike – ništa više.

Šta može da vam se “desi” kada počnete da vrednujete sebe?

Prestaćete da se “pravdate” pred drugima.
Prestaćete da jurite da budete “prvi, najbolji,” radićete svoj deo posla smenjujući se u naporima sa drugima.
Radićete sa mnogo manje pritiska, a mnogo više zadovoljstva.
Nećete se osećati ugroženi sposobnostima drugih.
Uživaćete u sadašnjosti i svojoj trenutnoj aktivnosti iako vaš život nije “potpuno sređen” i idealan. 
Kada vidite vrednost u sebi – vidite je i u drugima i to ćete spontano i emitovati ka njima.
Neće vam biti potreban napor da osetite zahvalnost boreći se sa raznim mislima. Naleti zahvalnosti prirodno će se pojaviti sa uvidom u vrednost nečega što ste stvorili.
Osećaćete mnogo više smisla u svemu što radite.
Više smisla u životu.
Više lakoće.
I naravno, osećaj da sve to jeste pravo.
Da ste vi pravi, autentični.

Rad i stvaranje iz osećaja vrednosti i zahvalnosti

Onaj prethodni drive – želja za dokazivanjem i popravljanjem što vas je ranije vukla – sada će zameniti vaša kreacija u svakom smislu te reči. Nećete osećati da više išta morate, već da birate šta je ono što sledeće želite da uradite. To će sada biti vaš svestan izbor, i da, na tome ćete raditi predano – ali rasterećeno. Možda počnete čak i više da radite, ali vas to neće pritiskati.

Ako vrednujete sebe, da li ćete prestati da radite na sebi?

Ne. Možda ćete čak lakše i uviđati šta ne radite dobro. Sada kada znate svoju vrednost, nećete se besomučno samokritikovati i obezvređivati. Umesto pritiska da to nešto morate da popravite, naučite, uvežbate jer u suprotnom niste dovoljno i neko će vas provaliti – imaćete izbor. Izbor da na tome radite sada ili kasnije ili možda nikada.
Jer niko nije savršen i ne zna sve. 
I upravo tu je moć da održite fokus na svemu što je vama zaista važno.
Svest o izboru i izbor u odnosu na ono do čega vam je zaista stalo je autentičnost.

Put do uvida i spoznaje sopstvene vrednosti

Možda vam zvuči pomalo bajkovito i romantično, baš ovo je bio moj doživljaj. Važno mi je da napomenem da je za mene lično trenutak tog uvida “koga je briga šta je bio motiv da dobiješ peticu iz matematike u četvrtom razredu osim tebe,” bio je trenutak kada su i poslednje važne kockice tog segmenta života legle na svoje mesto. Racionalno sam poimala ideju o samovrednovanju i zahvalnosti mnogo ranije (i o tome pisala), kao i koje posledice njihovo odsustvo ima na moj doživljaj života, ali to nisam uspevala da promenim u trenutku.

Ono što jesam radila, i što vremenom jeste uticalo na moju percepciju, je sledeće: kada god bih osvestila da se osećam jadno ili loše, nedazadovoljno, da gubim smisao zašto nešto nije dovršeno ili ispalo onako kako sam ja mislila da je trebalo, sebi sam “okretala glavu na drugu stranu” – da spoznam i nabrojim sve ono što jeste dobro, vredno i na čemu treba da sam zahvalna i sebi i životu. Nisam se zbog toga osećala bolje – osećanja su ostajala ista, ali sam vrenemom stekla naviku u razmišljanju. 

Kasnije sam shvatila da je to isto kao i ono terapeutsko pitanje kada se priča o nečemu lošem: “šta ima dobro u tome?” Sposobnost da se vide obe strane jedne situacije, bez odlaženja u ekstrem, i da to jeste jedan od osnovnih stubova zdravog karaktera [Nebojša jovanović, Aleksandar Kontić, Renata Senić, Sandra Jovanović, Sposobnost za ljubav i rad].

Tekst sam pisala na osnovu lilčnog iskustva, promišljanja, čitanja (i čitanja i čitanja) i diskusija sa drugim ljudima. Znam da svako od vas ima specifične uslove i različite elemente koji čine vaš kompleksnu ličnost. Verujem da će se mnogi od vas pronaći u tome. Verujem i znam jer smo iz sličnih uslova “izrasli,” i na sličan, ljudski način se sa time nosili. 
Isto tako, svakome od vas kockice se slažu na vama jedinstven način.
I sve u svoje vreme.

Ako vam se tekst dopao, podelite sa drugima.

Sledeći tekst biće o važnosti sopstvenih osećanja. Ako ne želite da propustite nastavke tekstova, kao i za mesečne teme, prijavite se na mejling listu: 

The form you have selected does not exist.

Do sledećeg čitanja,
Minja

/5 Comments/by

Sindrom varalice – kako ga prevazići (deo I)

“Sindrom varalice ili sindrom uljeza (the impostor syndrome) je osećaj osobe da njeni uspesi nisu posledica njenih stvarnih kvaliteta, veština i znanja, već da su to postigli jer su radili napornije nego drugi, imali su sreće ili su nekako uspeli da odglume i prevare druge ljude. Fenomen je najpre primećen kod studentkinja, koje bez obzira na svoja postignuća, nisu uspevale da dožive sebe kao sposobne i talentovane. Svoje uspehe nisu pripisivale ličnom talentu, već spoljašnjim okolnostima (šarm, sposobnost da pročitaju i ispune tuđa očekivanja), a osećale su se kao uljezi i prevaranti. Hronično su se plašile da neće uspeti da održe svoj uspeh.” [Joe Langford, Pauline Rose Clance, The Impostor Phenomenon: Recent Research Findings Regarding Dynamics, Personality And Family Patterns And Their Implications For Treatment, 1993]

Adaptiraj se ili nestani

U prethodnom tekstu opisivala sam unutrašnju prazninu i nezadovoljstvo vašim životom, iako deluje kao da je u njemu sve baš kako treba. Suština je bila da uzrok nemogućnost vaših roditelja da odgovore empatijom na vaša emotivna stanja kada ste bili dete. Ta dinamika naučila vas je da odbacujete, doživljavate pogrešnim i preispitujete svoje osećaje, ideje, želje, svoje prethodne odluke i postupke. Takođe, da bi ste u takvom okruženju opstali, naučili ste da kako da se prilagodite, “kako da idete uz dlaku” da bi ste nešto ostvarili ili zavredili sigurnost, ljubav i poverenje. 

Veština adaptiranja, prilagođavanja i ispunjavanja tuđih očekivanja, kroz život vam zaista jeste donela neke benefite. Međutim, negde u dubini duše znali ste (a i sada znate) da to niste vi, baš onakvi kakvi jeste. Baš to čini da se osećate lažno. Zato svoj trud i rezultate sami sebi ne priznajete. Za razliku od drugih ljudi, koji su svesni kada i zašto se adaptiraju, vama je to modus operandi. Vaš problem je jer ne znate kako drugačije. Plašite se da ako se pokažete vi pravi koji jeste – izgubićete sve.

“Osnovni uzrok anksioznosti je osećaj krivice kada ne udovolje drugima i strah da će biti razotkriveni kao uljezi.” [Lindsay C. Gibson, Adult Children of Emotionally Immature Parents]

Ovo je unutrašnji osećaj, a ne nešto što radite

Vaši postupci su u redu, ali je motiv koja stoji iza njih (a koju samo vi znate) ono što vas ljulja. Zato nije stvar u tome da nešto uradite drugačije, nego i da se drugačije osećate i doživljavate sebe. To znači ojačavanje i izgradnju sledećih načina razmišljanja:

Svaka od ovih tema zahteva posebnu pažnju. U ovom tekstu ću se posvetiti “vi ste u redu,” a u narednim tekstovima obradiću i ostale stavke.

Vi ste u redu – čak ako ste pravili greške

sindrom varalice - greška je u redu
Photo by Sarah Kilian on Unsplash

Nedostatak ovog osećaja je najjednostavnije objasniti na primeru posla:

  • Imate potrebu da dokažete da ste u pravu. 
  • Ako dođe do problema, opravdavate se da niste vi krivi i da niste pogrešili.
  • Niste sasvim sigurni da ste posao dobro uradili dok ne dobijete potvrdu od drugih
  • Kada niste sigurni šta treba da uradite, pod velikim ste stresom. 

Nije stvar u tome da li ovo zapravo radite, već da imate veliku potrebu za tim.

Greška ugrožava vaše pravo na postojanje

Šta se ovde dešava? Kada potencijalno niste u pravu, pogrešili ste ili kada niste 100% sigurni šta se od vas očekuje da treba da uradite, to je trenutak najvećeg stresa za vas koji imate sindrom varalice. Tada ćete biti izloženi da u vas upru prstom i kažu da nemate pojma šta radite, razotkriće da vas, misliće da ste ih prevarili i izdali i odbaciće vas. A vi ćete sebe proganjati mislima “trebalo je bolje da razmislim,” “trebalo je da predvidim šta će se desiti,” ili razmišljate da je to preveliki zalogaj za vas i da još niste spremni. 

I tako dolazite u smak sveta koji ste sami sebi iscenirali.

Zato vam je toliko važno da ne pogrešite – jer svaku grešku doživljavate kao presudu i da zbog toga zaslužujte da budete na stubu srama.

A nije tako.
Svi prave greške.
To je sastavni deo života.
Ne znači da niste u redu, kao biće, ako ste pogrešili.
U redu ste i kada pogrešite.
I kada se okrenete za sobom i pogledate i vaši izbori, čak i oni koji su pogrešni, vode vas na jednu ili drugu stranu.
Uradili ste nešto, nešto ste iz toga dobili, nešto izgubili.
Da ste uradili nešto drugo, opet bi jedno imali, ali ne bi imali nešto drugo.

I još neke narodne mudrosti i opšte istine
Niste u školi pa da naučite za kontrolni celo gradivo i dobijete peticu. 
Nemate čarobnu kuglu.
A naknadna pamet je uvek najbolja. 

Vi ste suštinski isti kao i svi drugi ljudi. [Nebojša jovanović, Aleksandar Kontić, Renata Senić, Sandra Jovanović, Sposobnost za ljubav i rad]

I u redu ste.

A rešenje?

Postoji jedna stvar koja nije sasvim tačna u prethodnom filmu – deo o upiranju prsta i prozivke da nemate pojma. O tome stabilne ličnosti ne razmišljaju, jer znaju da su uradile sve što je u njihovoj moći da stvari ispadnu onako kako treba.

Znam da ste i vi.
Znam da jeste kompetentni za taj posao i znam da ste uradili najbolje što možete.
I vaše kolege i nadređeni znaće isto to.
Ako neko jedva čeka vašu grešku, do njega je, ne do vas – vaše je da znate da je to u redu.
Preuzeli ste rizik, preduzeli akciju – to je za svako poštovanje.

Ali vi niste u stanju da to tako vidite, jer znate da ste jedan deo energije utrošili na sopstveno preispitivanje i ličnu validaciju umesto na sam posao.
A istina je da neko taj posao treba da radi i da su okolnosti često veoma kompleksne. Taj drugi bi možda bolje znao šta da uradi u konkretnoj situaciji, ali zato vrlo verovatno ne bi u nekoj drugoj. Idealni uslovi u realnim poslovnim okolnostima retki. 
Zato verujte da odluke koje donosite na osnovu informacija i iskustva koje imate – u redu su.

Preusmerite fokus sa sebe na ono što radite

Sledeći put kada vas spopadnu misli o tome šta je već trebalo da znate ili budete samo preusmerite fokus na ono što radite.

  • Šta vam je potrebno da saznate?
  • Šta je sledeći korak koji treba da uradite da bi napravili pomak?
  • Šta još treba da uradite da bi posao bio kvalitetno obavljen?

Možete da probate da sebe ostavite na miru i bez preispitivanja na recimo nedelju dana.
Iznenadićete se rezultatima.

  • Neće biti više tog osećaja da ste sami sebi najgori sudija.
  • Imaćete više energije da se fokusirate na ono što radite.
  • Radićete lepše, lakše i kvalitetnije.
  • Rezultati će biti bolji.
  • Osetićete pravo postignuće – da ste to zaista vi uradili, a ne da ste prevara.

Probajte, ne košta vas ništa. I naravno javite utiske.

U nastavku o samovrednovanju

Sledeći tekst biće o samovrednovanju uprkos nesavršenosti i na koji način vam to može promeniti život, odnose sa sobom i ljudima.

Ako ne želite da propustite nastavke tekstova, kao i za mesečne teme, prijavite se na mejling listu ovde. Šaljem jedan mejl mesečno, svakog desetog u mesecu, sa tekstom sličnom ovom, a na neku od tema organizacije, samovrednovanja, navika… Ako vam ipak ne bude zanimljivo uvek možete da se odjavite. Važno je samo da obratite pažnju na vaše Promotions sanduče, mejlovi često dospeju tamo.

The form you have selected does not exist.

Do sledećeg čitanja,
Minja

Napomena: nisam kvalifikovana za pružanje stručne psihološke pomoći, inženjer sam elektrotehnike koji se godinama bavi proučavanjem emocija, misli, uverenja, načina razmišljanja, i pišem na osnovu svojih iskustava, zapažanja i literature sa kojom sam upoznata.

/7 Comments/by

Posledice devedesetih i „rad na sebi“ kao neophodnost

O čemu govorim kada kažem „rad na sebi“

Ovaj termin postao je izlizan i pod njega se svašta podvodi. I svašta od toga daje neke rezultate, ali je pitanje šta je ono što pravi kvalitativnu razliku u životu jedne osobe. U ovom tekstu nemam nameru da radim razvrstavanje šta je pravo, a šta foliranje, već da prikažem svoj doživljaj i motive za sopstveni rad na sebi, kao i da prikažem okolnosti koje su svima nama zajedničke

Vrlo je jednostavno – život vam je postao jedno mračno i loše mesto…

Bez obzira šta ostvarili, mrak je samo gušći i teži.

Iz godine u godinu.

I ništa nema smisao, čak i stvari koje su vam nekada davale satisfakciju su izgubile sjaj.

I razmišljate već po ko zna koji put da je bolje da vas nije.

Osećate se loše, prazno, rekli bi ste depresivno – ali ne smete, jer odakle vama pravo da budete depresivni i loše kada vam je život pružio sve što vam je bilo potrebno i kada bi se mnogi menjali za vaše mesto. Vaša porodica je bila normalna, nije bilo alkoholizma, nasilja, zlostavljanja, nemate ozbiljnih trauma… Zapravo zaključujete da se loše osećate, ali da nemate pravo na to! Razmišljate da mora da ste nezahvalni i da sa vama nešto nije u redu.

Rad na sebi nije zato što ste besni, ili razmaženi pa vam je teško ako nije sve po vašem. Ne… To je borba za život, čupanje iz živog peska… jer sami se pred sobom gasite, sami ste pred sobom sve više krivi, sami pred sobom sve više neuspešni i obesmišljeni.

A zapravo ste bili uskraćeni za ljubavi…

Bezuslovnu ljubav, koja je ujedno i jedina stvar koju vaši roditelji nisu uspeli da vam pruže. Jer nisu znali kako – komponenta o emocijama je nešto što oni nisu razumeli i vrednovali.

Tako ste odrasli verujući da vas je teško voleti, da ne zaslužujete ljubav jer se ne ponašate dovoljno dobro i uvek može bolje. Navikli ste da krivite sebe za sve i u svakoj situaciji veoma je lako da prepoznate kako ste vi to doprineli problemu. Navikli ste da morate da uradite nešto da zaradite ljubav, al nije dovoljno samo da uradite nego da bude savršeno… A retko ste u tome uspevali. Navikli ste na to tako davano, da vam je to osnovni način razmišljanja, ali još veći problem je, pošto ste naučili da morate mnogo da se trudite, jer inače vas je nemoguće voleti i ne zaslužujete ljubav, da se svojski kroz život trudite da to sakrijete od drugih – to što o sebi mislite – da ste krivi za sve, da vas je teško voleti, da ne zaslužujete da vas neko voli dok ne uradite sve perfektno, a to vam nikada ne uspeva.

I tako godinama, gladni i žedni ljubavi tražite onoga ko može da vas voli i prihvati, a istovremeno, najveštije na svetu krijete sebe za koje ste uvereni da je jako teško voleti. I tako jaz između vas samih i onako kako se predstavljate je sve veći. Što se više trudite i radite da budete dobri nekome udovoljavajući mu, to se još više osećate kao prevaranti, jer znate da to niste vi.

A ne možete da prekinete, ne znate kako, ovo je jedina stvarnost koju poznajete…

U stvari, vaša je zabluda u tome da vas je teško voleti, da niste vredni ljubavi, da ne zaslužujete, da ste krivi za sve. To ste naučili na osnovu reakcija, vaših roditelja, koji su zapravo na vas prebacili odgovornost za svoja osećanja (iako nisu imali nameru). „Ja ne mogu da podnesem da ti plačeš!“ „Kako ti to uopšte pada na pamet?!“ ili vidite da se mama strašno uplaši kada ste bolestni – dakle ne smete da se razbolite da ona ne bi bila uplašena. Ovo su samo neki od primera, kada umesto da su se bavili vašom mukom, u centar pažnje stavljali su sebe, podređujući i vas i iskazivanje vaših osećanja sebi i svojim osećanjima i stvarnosti, umesto da vas prigrle, olakšaju, podrže, izazovu…

A sa strane gledano, oni su dobri i pošteni ljudi koji su se žrtvovali da svojoj deci pruže sve. I onda naravno da doživljavate da do vas nešto nije u redu, kada niste sposobni da budete srećni, a imali ste sve što treba!

Jer, na papiru, u vašem životu je uvek bilo sve kako treba…

Na papiru.

Osim jedne stvari. Živite život koji nije vaš.

Gladni i žedni ljubavi, uvereni da morate da se mnogo trudite i da je ne možete steći samo onim što ste, radite marljivo da ljubav zaradite, a tim radom istovremeno se osećate da ste najgori prevarant… Jer znate da to što radite nije ono što vi zaista i jeste (jer ono što stvarno jeste verujete da nije moguće voleti) i tako znate da zapravo varate ljude. I samo još više potvrđujete sebi da vas je teško voleti (jer ste sada i prevarant) i sve ste dalji od sebe, dalji od drugih i dalji od ljubavi za kojom žudite. Nije teško objasniti da onda i u svoj život privlačite ljude koji su kompatibilni da samo potvrdite sva ta uverenja o sebi. Jer oni integrisani, stabilni, lako osete o čemu se radi i zaobiđu vas (a i vi njih). I svaka emotivna veza, kao da je krug ličnog pakla još jedan nivo niže. I čak i kada to shvatate, ne znate kako da drugačije od toga funkcionišete.

Međutim…

A sve zato jer vam je uskraćena osnovna ljubav i prihvatanje

Dobar deo ovoga sam razumela skoro (tj složilo mi se), čitajući knjigu „Odrasla deca emotivno nezrelih roditelja.“ Preplakala sam je pronalazeći se u raznim primerima, ali sam konačno razumela jednu stvar – nisam ja za sve kriva. Moji roditelji jesu dobri i pošteni ljudi, ali nisu uspeli da mi objasne da ja nisam odgovorna za njihova osećanja i stanja i da mi kao detetu pomognu da razumem svoja stanja i osećanja. Nije bilo moje da ih učinim srećnim. Nisam ja bila bezvredno biće zato što sam načinila grešku ili uradila nešto što im nije po volji, a oni preemotivno reagovali. Nisam ja kriva što sam želela stvari koje oni nisu mogli da mi priušte. Nije trebalo da razumem da ću ako poželim nešto njih da učinim tužnim. Naravno da su me naučili mnogo tome što mi danas u životu koristi i što mi je na kraju krajeva omogućilo da uradim, naučim, sagledam, razumem (uostalom da li bi došla do ovde da nije bilo dobrih stvari). Ali ovde se radi samo o tome da konačno shvatim da nije sve uvek bila moja odgovornost nego deljena.

I to mi je donelo ogromno olakšanje. Ne zato da bi krivicu svalila na njih. Ne! O svojim uvidima im nisam ni reč rekla, čak osećam da im manje i zameram i doživljavam bliže! I oni su ljudi i oni su imali teške živote i dali su sve što su mogli, iako u nekim stvarima nisu uspeli. I to je u redu, jer su i oni obični ljudi. Meni je shvatanje da nije sve bilo na meni bila najvažnija stvar. Da nisam ja ona „sa kojom nešto nije u redu.“ Da njima vratim njihov deo odgovornosti koju sam svalila sebi na pleća. Da sebe oslobodim. Da razumem zašto sam došla u takvo stanje kakvo sam došla – zato što sam uslovljena da se tako ponašam/razmišljam, a ne zato što samnom nešto nije u redu. Sebe sam konačno doživela kao obično ljudsko biće – O B I Č N O! Koje olakšanje! Shvatite da imate pravo da ne budete savršeni, da ne morate da uradite sve kako treba i da i dalje imate pravo da budete voljeni! Da imate pravo da pogrešite i da vam i dalje bude drago što ste vi – vi!

Jer bez razumevanja tog prava na bezuslovnu ljubav, sami sebe maltretirate do nivoa ništavila. I to i jeste jedan od uzroka besmisla, praznine, nedostatka svrhe i bezvrednosti u životima koji drugima, sa strane, deluju savršeno smisleno i u redu.

„Ali moji roditelji nisu takvi“

Nisu vas oni ni na šta primoravali, sve ste to sami želeli, a ipak se tako osećaćate.

U čemu je suština ove priče? Suština je da ste kao dete preuzeli odgovornost na sebe za osećanja i stanja svojih roditelja, umesto da oni vama pomognu, umire vas, objasne šta i zašto ne može. Emotivna nezrelost je jedan od faktora, međutim, postoji i još jedna važna stvar, koja je obeležeila nas koji smo sada sa otprilike 27-37 godina. O ovom efektu već duže vreme razmišljam. A na taj efekat ću vas podsetiti sa dve reči:

„Devize, devize.“

Sećam se kada sam kasnih dvehiljaditih, na Zelenom vencu, u prolazu čula taj karakteritičan izgovor „devize, devize.“ Prošla me je jeza duž cele kičme, i osetila sam da se neki čvor u stomaku vezao. Tako je moje telo reagovalo na podsećanje na vreme 20 godina pre tadašnjeg trenutka. To je emotivni potpis devedesetih. Mnogo je diskusija bilo oko ekonomskih i ovih i onih posledica devedesetih godina, ali ne znam da sam naišla na ovu temu, bar da nije bila u fokusu – kakve su psihološke posledice devedesete konkretno imale na naše roditelje i samim tim na nas.

Evo i mog razmišljanja na temu.

Devedesete su naše roditelje iščupale iz korena

Odrasli su u nekom sistemu, sa promovisanjem velikih i plemenitih vrednosti, sa obećanjem i optimizmom za bolju budućnost. A onda, odjednom, kada je taj obećani život trebalo i da žive i uživaju, sve to je surovo srušeno. Spaljeno. Isto kako i sama Jugoslavija. Jedan potpuni šok, neverica, strah, neizvesnost, kao da su ih izbacili napolje i da su u trenutku izgubili sve. I ne pričam ovde o materijalnom. Znam da je u porodičnoj istoriji bilo i perioda kada se imalo manje, živelo teže, ratovi odnosili, radilo se mnogo. To je na ovim prostorima poznato, podnošljivo, preživljavalo se. Strašno je izgubiti veru, izgubiti nadu, strašno je odjednom dospeti u svet u kome vlada zakon džungle, u kome odjednom, od pasoša koji je otvarao sva vrata postanu oni kojima je zabranjeno da napuste zemlju. Obeleženi. Ozloglašeni. Šok u svakom smislu. I još ko je direktno bio na udaru građanskog rata, prošao kroz lično stradanje, izgubio nekoga…

Iskustvo koje određuje i obeležava život…

Ti ljudi, roditelji male dece, tada kada je trebalo da dožive vrhunac svog života u svakom smislu – našli su se u nebranom grožđu ne znajući šta ih je snašlo. I to se odrazilo – na njihovo raspoloženje, na njihove emocije, na njihovo ponašanje. A to je onda kao pečat utisnuto u karakter njihove dece – svih koji su odrastali devedesetih. Isuviše mali da shvatite da je nešto izgubljeno, ali dovoljno veliki da pojmite da nešto nije u redu. Dečija logika izgledala bi ovako nekako:

„Mama se rastuži kada ja tražim nešto za šta nemaju novca – moja je krivica što sam tražio i što je mama tužna.“

„Tata i mama su loše raspoloženi jer se loše stvari dešavaju, ja moram da preduzmem nešto i izbavim ih odatle“

„Tata i mama se toliko trude da za mene ima – ja sam kriv za to, ne smem ih izneveriti i moram im jednoga dana vratim.“

I obećali ste sebi jedno – mi ćemo biti ti superheroji koji će da izvade stvar. Da spasu svoje roditelje, da ih ne iznevere, da ih uteše, da oduže dugove devedesetih.

A niko vam nije rekao da su vaši roditelji sami izabrali da budu roditelji i da je naše odrastabhe bila njihova odgovornost. I to je bio jako težak izazov, baš tih naših devedesetih…. Čudo je ko je ostao iole normalan i borbi za preživljavanje, okolnosti su objektivno bile takve da bi i najjače slomile.

Ovaj pečat, obeležio vas je kroz ceo kasniji život – osećaj da ste dužni, krivi, da nekoga treba da spasete, da su tuđa osećanja ispred vaših… I oblikovao je vašu stvarnost.

I koji je jedini lek za sve to?

Samo jedan – da živite svoj život, za sebe, po svojim merama.

Da shvatite da je u svakoj situaciji uvek dve strane medalje.

Da niste vi jedni koji treba da se trude i dokazuju.

Da zaslužujete da budete voljeni i da se oko vas trude.

Da znate da imate prava na grešku, to vas ne čini bezvrednim nego samo običnom osobom.

To je za mene osnovna svrha ličnog razvoja

Izaći iz tame – odbijanje da prihvatite činjenicu da je život tuga, teskoba i besmisao sa ponekom kapi sreće. To je veoma osnovna stvar. Ljudi koji su to oduvek imali ne mogu da razumeju šta je to što vama fali – ali vama je trebalo da dođete do toga što je za ostale podrazumevano, normalno, obično.

Za vas je to život na poklon.

Dragi moji, meni je trebalo vreme da se ovaj tekst složi, vreme da prođem kroz razne faze rada na sebi godinama da bi stigla do razumevanja i uvida koje sada imam. I da prođem kroz bol, bežanje od sebe i života, borbu sa sobom, suočavanje sa sobom… I to naravno da nije išlo linearno, nego sve kao jedna spirala. Dok u jednom momentu nisam izašla na svetlost dana. Baš sa tog mesta vam pišem. Razmišljala sam o ovom tekstu već nekoliko meseci i nisam se usuđivala da ga napišem. Sve do sada. Zašto baš do sada? Jer sam dobila poruku jedne mlađe poznanice, sa sličnom pričom kao što je i ova moja. Zaboleo me je njen bol, znajući koliki je to teret, a koje nosi jedno divno biće sa ogromnim potencijalom. A taj bol deluje kao da niko drugi ne vidi i ne razume. I koji zaklanja njenu svetlost, blokira njenu kreativnost i sve ono što može dati svetu kao ona sama.

I znala sam da je važno – sistematična priča, napisana jednostavnim jezikom i zdravorazumskom logikom kakve ja volim da pišem – verujem da je ono što može dati nadu i preneti poruku sve do srca, a možda čak u to i zaista poverujete:

„Nije sve vaša krivica. Vredni ste ljubavi i pažnje. Zaslužujete ljubav iako niste savršeni.“

Ako mislite da u ovome ima istine i znate nekoga kome će pomoći – podelite, prosledite, pišite mi šta mislite.

Puno vas pozdravljam,
Minja

Napomena: nisam kvalifikovana za pružanje stručne psihološke pomoći, inženjer sam elektrotehnike koji se godinama bavi proučavanjem emocija, misli, uverenja, načina razmišljanja, iskustveno prolazeći kroz promenu.

Zanima te da pratiš moj rad i tekstove – prijavi se na:

The form you have selected does not exist.

/1 Comment/by

[e-book] Zbogom odlaganje obaveza

Odlaganje obaveza (prokrastinacija) je jedna od tema sa kojom se svi susrećemo u manjoj ili većoj zato je veoma važna!

Nekada čak i kada znaš mnogo o organizaciji vemena, planiranju, postavljanju cijeva… i dalje ne preduzimaš akciju. Same tehnike organizacije vremena neće doneti rezultate ako ne pronađemo svoje blokade, uklonimo ih i pokrenemo se na akciju. Jedan od načina na koji se ove blokade manifestuju je odlaganje.

Baš to stoji između nas i naših snova i života punog energije.

Kroz e-knjigu Zbogom odlaganje obaveza prolazim kroz različite aspekte ove teme sa ciljem da da odgovorim na centralno pitanje:

Kako da naša svakodnevica bude ispunjena energijom i akcijom?

Kroz praktične primere. Korak po korak.

Preuzmi knjigu besplatno već danas – pročitaj i odmah isprobaj neke od ideja – podeli utiske i komentare na društvenim mrežama – možda će baš od tebe videti neko kome će značiti.

Preuzmi – Pročitaj – Primeni – Podeli

/by

Kreativno postavljanje ciljeva i njihova anatomija

Ova godina, kako god da je doživljavate, izbacila nas je iz svakodnevice i pozvala na kreativnost osmišljavanja života u drugačijim okolnostima, ograničavajući mnogo toga što smo podrazumevali i na šta smo bili naviknuti. Život nije stao “dok sve ovo ne prođe.” Najbolji lek svakako je povratak svom unutrašnjem svetu i svojim poslovima i stvarima – konkretno pišem o ciljevima i načinima na kojima možemo postaviti i otkriti svoje prave ciljeve.

Naše društvo glorifikuje one “koji znaju šta hoće, koji znaju da traže i da to dobiju,” i u tom smislu jako sam se loše osećala svaki put kada je treba da “definišem tačno šta hoću,” na primer od posla, a nisam znala tačno šta je to. Veoma me je frustrilo to što ne znam odgovor na nešto što bi trebalo da bude jednostavno pitanje. Čitajući “Design Your Life” shvatila sam da, kada je takvo pitanje postavljeno, odgovor se ne može dati odmah, precizno i jednoznačno. Ono što sam zapravo ranije bezbroj puta pokušavala da uradim je da inženjerskim postupkom razmišljanja (podacima, svojim prethodnim iskustvima, zaključcima, onim što znam i onim za šta sam se školovala) rešim pitanje koje se na taj način ne može rešiti: “Šta želim?” ili “Šta želim novo?” Rešavajući ova pitanja tim pristupom, moji izbori su uglavnom ponovo vodili u frustracije i razočarenja. Zapravo, ono što sam kasnije razumela, to je sve postupak osvešćivanja onoga što uživamo dok radimo, ljudi sa kojima nam prija da intereagujemo i da li je nešto za nas ili ne, umesto pokušaja da se napravi izbor, a zatim bude dobar u tome što je izabrano. Pitanja “Šta želim?” i “Šta želim novo?” tiču se kreativnosti – osmišljavanje nečeg novog, testiranje u stvarnosti i ugrađivanje povratnih informacija u to novo. Dakle rešenje se ne može naći dok se “ne isproba u praksi” – kakav je osećaj, šta su prednosti, šta su nedostaci. Kao i neko jelo, ne možemo znati da li nam se dopada, ako ga nismo probali 🙂

Šta su i čemu služe ciljevi?

Svaki naš dan ima 24 časa.
U tih 24 časa imamo na raspolaganju našu energiju tog dana (elan za rad, raspoloženje, koncentraciju), naša sredstva (novac, prevozno sredstvo, računar itd).
Našim postupcima mi ulažemo tu energiju i sredstva u nešto. Šta je to nešto? Posao? Deca? Zdravlje? Zarađivanje više novca? Brige? Previše razmišljanja? Razonodu? Kreativnost?

Ako svesno znamo šta je ono što želimo da postignemo i ostvarimo, lakše će nam biti da svoje postupke svakog dana usmerimo u tom željenom smeru. Ciljevi su važan element organizacije vremena jer daju motivaciju i fokus našim postupcima, omogućavaju nam da manifestujemo našu izvornu i autentičnu energiju kroz ono što radimo i ono kako živimo svakog dana. Pojednostavljeno, stvaramo naš zivot i našu stvarnost postupcima iz trenutka u trenutak. Ti postupci su motivisani nekim našim mislima, potrebama, obrascima ponašanja, reakcijama na stvarnost itd. Ciljevi, planiranje i organizacija sami po sebi zvuče kao antonim kreativnosti, spontanosti i slobode, što u literaturi o efikasnosti i organizaciji najčešće i jeste baš tako predstavljeno. Ciljevi su svesno promišljanje i kreiranje našeg života.

Da li znamo šta je NAMA važno?

Ovo je jednostavno i kompleksno pitanje istovremeno. Zašto? Zato što je u ono što verujemo da je nama važno, osim onoga što nam je autentično važno, utkano i ono što društvo, socijalni uslovi, vaspitanje, obrazovanje i okolina nameću kao uspeh. Moji ciljevi koje sam postavljala tokom školovanja dobro su funckinisali za efikasno završavanje fakulteta, međutim, racionalno razmišljajući o tome šta bi trebalo da radim u odnosu na školovanje, veštine i ambicije doveli su me do energetske iscrpljenosti nakon fakulteta i velike praznine. Zapravo, ono što mi je tada nedostajalo je osećaj za sebe.
Drugi kamen spoticanja mogu da buu manipulativni ciljevi – kada imamo skriveni cilj ispod našeg cilja (skriven je često i za nas same). To su svi ciljevi kojima pokušavamo da dobijemo validaciju, odobravanje, prihvatanje ili ljubav. Tada to nisu naši pravi ciljevi, već jednostavno sredstvo koje će nam pomoći da se osećamo bolje. Ovakvu vrstu ciljeva najlakše prepoznajemo kada ih ostvarimo – možda osetimo kratku, možda nikakvu satisfakciju jer smo od toga što nam je bio cilj očekivali da nam donese nešto drugo i da se to drugo nekim čudom promeni. A to drugo se ne promeni. Važno je osvestiti ovakve ciljeve i generalno akcije u koje ulažemo energiju kao sredstvo da bi nešto drugo postigli.
Primer: Manično vežbanje i opsednutost fizičkim izgledom u pokušaju da zadobijemo pažnju potencijalnih partnera. Često nam to donese benefit u vidu boljeg izgleda, međutim, ono što smo zapravo želeli nismo dobili i ostajemo i dalje nezadovoljni.
Ili preuzimanje posla koji niko drugi ne želi da uradi da bi se dokazali kao vredan radnik i zadobili priznanje. Zatrpani smo poslom i vredno radimo, dobijamo priznanje, međutim vremenom postajemo duboko nezadovoljni i neostvareni onim što radimo jer em radimo mnogo em je puno toga što nema veze sa našim interesovanjima (po pretpostavci da preuzimamo na sebe posao koji zaostaje).

“Kada smo u skladu sa našim istinskim ja, vidimo stvari jasno i osećamo da smo u stanju toka. Postajemo fokusirani na rešenja umesto probleme. Stvari počnu da deluju mnogo ostvarivije kada počnemo da obraćamo pažnju na naše iskrene potrebe i želje. Prilike i ljudi dolaze u naš život pomažući nam na načine koje nismo mogli ni da zamislimo. Zapravo, počinjemo da imamo više sreće.”

“Adult Children of Emotionally Immature Parents: How to Heal from Distant, Rejecting, or Self-Involved Parents” – Lindsay C. Gibson

Alati za kreativno postavljanje ciljeva

Alati design thinking-a [1] su alati koje koriste dizajneri kako bi došli do što kvalitetnijih ideja za novi proizvod/rešenje. Kreativnost se obično povezuje sa umetničkim aspiracijama, međutim po definiciji je upotreba mašte i originalnih ideja da bi se kreiralo nešto novo (naši ciljevi). Ovde izdvajam tehnike koje su meni bile relevantne i korisne.

Vežbe za kreativnost

  • Dnevnik aktivnosti. Vodi se u toku nedelju dana, beleže se dnevne aktivnosti uz osećaj koji kod nas stvaraju, koliko kod nas bude posvećenosti, da li nam daju ili crpe energiju i da li smo u stanju toka dok te radnje obavljamo. Ovo nam daje uvid u aktivnosti koje su u skladu sa nama i one koje nisu.
  • Asocijacije. Iz prethodnog dnevnika (ili iz razmišljanja) izaberu se tri aktivnosti: jedna kojoj se lako posvetimo i drži nas zainteresovanim, druga koja nam daje energiju dok je obavljamo i treća koja nas drži u toku. Aktivnost je centralna reč naše mape uma i od nje pišemo 4-5 reči koje nam prve padnu na pamet. Zatim za te nove reči ponovimo postupak i generišemo novih 20-tak reči. Postupak ponovimo još jednom ili dva puta. Onda pogledamo mapu i koje su to reči koje nam prvo zapadaju za oko od krajnjih reči? Da li one imaju neki nov smisao za nas? Šta nam govore i kako možemo da ih spojimo u jedan crtež (dovoljno je da budu čičagliše u pitanju)? To uradimo za svaku od aktivnosti. Ova vežba nam pomaže da zagrejemo naš um da spaja i osmišljava stvari, bez da o njima previše misli i kritički ih osuđuje i zato je vrlo važno da se vežba radi brzo.
  • Tri životna petogodišnja plana. Design thinking zagovara stav da se uvek razvijaju tri ideje kada je potrebno napraviti nešto novo jer je krajni rezultat značajno kvalitetniji. U ovom slučaju razvijamo tri plana (1) da nastavimo da radimo ono što radimo, (2) da naše zanimanje potpuno nestane na kugli zemaljskoj šta bi radili i (3) da ne moramo da brinemo o novcu i da znamo da se nikko neće smejati šta bi radili?

Generisanje što više opcija

U fazi kada istražujemo šta bi moglo sledeće, bitno je generisanje što više opcija i kao i da pratimo ono sa čime rezonujemo.

  • Razgovori i intervjuisanje ljudi koji rade ono što mislimo da bi i nama bilo zanimljivo. Čak i kada ih ne poznajemo, ako ih kontaktiramo sa konkretnim i relevantnim pitanjima, vrlo verovatno je da će nam odgovoriti, posvetiti pola sata svog vremena.
  • Zamišljanje svih aspekata našeg života sa izabranom jednom od opcija i uživljavanje u tu opciju na jedan dan. Tako uradimo za tri nama najinteresantnije opcije. Kako nam se to čini?
  • Od velikog broja opcija izaberemo samo one najbolje, a sve ostale odbacimo.
  • Napravimo izbor neke od naših ideja i isprobamo je u praksi. Posmatramo osećaje koje u nama budi – da li nas interesuje, da li smo u stanju flow-a, gde idemo sa ove pozicije.

Jutarnje stranice

Ova praksa je iz knjige “Put umetnika” [5] – svako jutro pišu se tri stranice. Jedino pravilo je da pišete šta god da vam je na pameti, koliko god nepovezano bilo i koliko god nemalo smisla. Cilj ove vežbe je oslobađanje od cenzora – samokritikujućih misli koje sabotiraju sve naše ideje i misli pre nego što postanu postupci (a i kada postanu), kreiranjem teksta bez smisla i strukture. To je jedan od načina da se oslobodi kreativnost, autentičnost i da lična energija počne da teče. U stranicama sami sebi možete postavljati pitanja i na njih odgovarati sledećeg dana. Dođu kao melem na ranu za svakoga ko se oseća zaglavljeno, apatično, bezvoljno.

Najčešće blokade

  • Biranje od onoga što je dostupno. Ovo je nedostatak strpljenja, mašte ili jednostavno emotivna glad za nečim te se zadovoljavmo onim što je dostupno odmah i sada, pomešano sa uverenjem o sopstvenoj nedovoljnosti. Prava stvar bila bi kreirati priliku koja je baš po našoj meri istraživanjem, pitanjima, izražavanjem onoga što želimo.
    Primer: ako tražimo patike za trčanje u radnji koja prodaje 3 modela, vrlo je moguće da nam ni jedan od tih modela ne odgovara. Možda ni ne znamo kakve nam patike odgovaraju. Ako se malo raspitamo, potražimo po internetu, probamo 10-tak različitih modela patika koji su nam se dopali, mnogo je veća verovatnoća da ćemo odabrati one koje su nam sasvim po meri. Verovatno ćemo tada dobiti i neočekivani popust 🙂 Činjenica je da to zahteva više truda, međutim, rezultat je da imamo dobre patike koje ćemo sa uživanjem koristiti.
  • Fokusiranje na proces. Ne postavljamo kao cilj ono što želimo, već odmah razmatramo kako da do toga dođemo i postavljamo kao cilj sam proces dolaženja do cilja. Na ovaj način se ograničavamo na taj naš proces ne ostavljajući prostora da se pojavi neko drugo, možda lakše i jednostavnije rešenje.
    Primer: Želim da prodam auto. Unapred me smara pomisao kačenja oglasa, cenkanja sa raznim zainteresovanim stranama, preganjanja oko puknute farbe na braniku i da li je kilometraža prava. Ovo sve zapravo nije fokus na prodaji auta, već na proces objavljivanja oglasa i prodajem putem oglasa. Time “privlačim” napornu prodaju putem oglasa, a možda bi kupac bio neko ko iz moje okoline. Ili neko ko se sam javio jer ga je auto interesovao.
  • Umanjivanje ciljeva sa previše razmišljanja. Jer ne znamo dovoljno, jer nemamo dovoljno (novca, iskustva), jer… Umanjićemo ono što želimo, možda zbog svojih nesigurnosti i uverenja, možda da bi sveli na ono što je ostvarivo.
  • Obeshrabrivanje i kolebanje. Prvu prepreku i kritiku koristimo kao ubojito oružije protiv nas samih, da nećemo uspeti. Prečesto menjamo pravac i/ili smer delovanja. To onemogućava da se fokusiramo na ono što želimo da osvarimo.

Kako formulisati ciljeve

Ciljevi se formulišu sadašnjem vremenu, prvom licu jednine, kao da je već ostvaren:”Ja sam …”, “Ja imam…”, “Ja radim…”
Potrebno je da ih bude 10.
Zapišite ih na papir i prepišite svako jutro ili kreirajte vision board sa slikama koje predstavljaju vaše ciljeve. Pisanje na papir zahteva mehaničku radnju i svojevrsna je potvrda naše namere.

*U terminologiji treninga Manifesting [1] koristi se i izraz rezultat umesto cilj, jednostavnosti radi ja sam se opredelila za cilj.

Ciljevi ne moraju težiti promeni, nekada želimo da situacija kojom smo zadovoljni ostane takva kakva je sada – u takvom tempu, rastu, na istom mestu – npr harmonični odnosi sa bližnjima, trenutni način ishrane/treninga, napredovanje na poslu itd.

A sada pitanje za vas: da li imate svoje ciljeve? Da li postavljate svoje ciljeve na papiru? Ako da kada to radite? Ako ne zašto ne?

Reference

[1] “Design Your Life” – Bill Burnett and Dave Evans
[2] Trening “Manifesting” – Kreiranje uspeha
[3] “Primal Leadership” – Daniel Goleman, Richard Boyachich and Anny McKey
[4] “Adult Children of Emotionally Immature Parents: How to Heal from Distant, Rejecting, or Self-Involved Parents” – Lindsay C. Gibson, PhD
[5] “The Artist’s Way – A Spiritual Path to Higher Creativity” – Julia Cameron
[6] “Veliki iskorak (org. Playing big)” – Tara Mohr

Ted Talk Billa Burnetta sa Stanford-a

/1 Comment/by

Rad od kuće, čuvanje mentalnog i fizičkog zdravlja

Nekoliko meseci je prošlo u modu rada od kuće i sklanjanja od virusa. Sa ovim poslednjim događanjima došlo je do eskalacije nakupljenog nezadovoljstva, pritiska, neizvesnosti i kreće pucanje po šavovima. Osetila sam to kod sebe i kod sebi bliskih ljudi sa kojima sam razmenjivala ideje. Stala sam da se ponovo saberem, organizujem, fokusiram. Ovde delim neke praktične ideje kako da se sačuva fizičko/mentalno/emotivno/duhovno zdravlje u situaciji koja je nova za sve, a do kojih sam došla pišući doktorsku disertaciju prethodnih par godina i radeći na poslovima koji nisu kancelarijski. U osnovi je pravljenje sistema podrške koji će nam pomoći da izvučemo maksimum u ovom izazovnom periodu.

Jutarnja rutina

(1) Razbuđivanje. Kada god da se probudite, neka bude bar sat vremena pre nego što počnete da radite, da imate vremena da započnete dan. Počnite tako što ćete se obući u nešto sportskije i uraditi neke vežbe razgibavanja. To mogu biti obične vežbe zagrevanja, istezanja, lagane joga vežbe za razbuđivanje, ili šetnja po parku. Ko ima malo više volje i energije može i da trči ili da vežba po sopstvenom planu. Meni trenutno ujutru prija da ostanem u nekom mirnijem stanju da bi mogla lakše da se fokusiram, inače sam godinama trčala rano ujutro. Sveukupno ne treba da vam oduzme više od 10-15 minuta. Ovo pomaže da se ne razmišlja mnogo šta prvo da uradite kada ustanete i da ne odlažete alarm u nedogled, lepše ćete se osećati.

(2) Istuširajte se. Namestite krevet. Obucite se. Sve ove aktivnosti doprinose raspoloženju i vašem umu daju znak da je “dan kada se radi.” Tuširanje je jedna od aktivnosti koja ume da mi popravi raspoloženje sama po sebi, a time proizvodite efekat “brinem o sebi.” Što se oblačenja tiče, neki su pristalice toga da se treba obući kao i da fizički idete za posao, meni lično je draže da budem u helankama tj nečemu što mi je udobno za rad. Svakako nemojte da ostajete u pidžami. Pidžama je radna odeća samo za one koji su navikli da uče/rade i budu kreativni u pidžami, na ostale ljude ne deluje baš najbolje 🙂

(3) Doručkujte. Nešto lepo i lagano. Ako možete sami spremite doručak i kafu. Time ujedno označite i ostalim ukućanima da vaš radni dan počinje i da ćete narednih 8 sati biti na poslu.

Rad

(1) Organizujte se. Napišite ujutro ili prethodnog dana šta je to što taj dan želite da postignete. Da li je u pitanju samo završavanje posla ili hoćete i da pročitate nešto novo? Odslušate deo neke lekcije? Pročitate nešto? Zapišite na papir ili na stikere i stavite ih da vam budu u vidnom polju. Ovo pomaže da se ne rasplinjujete na sva strane i da vam usputne stvari ne odvlače pažnju. Organizacija na poslu je tema sama za sebe i tome je posvećen sledeći tekst. Ranije, padala sam u iskušenje da pustim mašinu za veš da radi dok ja radim, ili da nešto kuvam, međutim shvatila sam da je to samo gomila prekida koji me odvlače od fokusa za ono što sam naumila da radim. Takođe, važno je da i ostali ukućani razumeju da radite iako ste kod kuće. Šta god da od vas traže, obično nije hitno i može da sačeka da napravite pauzu.

(2) Radno mesto. Radila sam na doktoratu i pisala i radove i disertaciju u raznim uslovima. Svanulo mi je kada sam sa laptopa i raznih privremenih rešenja konačno sebi obezbedila radni sto, stolicu, monitor, tastaturu i miša. Ovo jeste investicija ako nemate ništa slično u kući, međutim meni se isplatila svakog uloženog dinara. Ne samo da mi je bilo mnogo lakše i udobnije da radim, nego me je kutak uređen za rad zapravo i inspirisao da radim. Razmislite kako bi mogli sebi da napravite prostor za rad udobnijim i sasvim ugodnim. Mnoge kompanije daju svojim zaposlenima da deo opreme prenesu svojoj kući.*

(3) Pauze. Treba napraviti pauzu. Za ručak, za kafu, da se protegnu noge. Najbolje je opet, ako možete izaći napolje, prošetati. Možda istrčati krug oko bloka. Ili prošetati. Ili sa prozora gledati ulicu. Što se ručka tiče, dobro bi bilo da je sveže spremljeno, sada ima mnogo povrća koje samo možete iseckati u salatu u koju možete dodati neki sir, unapred kuvana jaja ili neko instant dinstano meso. Dobro bi bilo da možete isplanirati ishranu unapred, da već imate kuvano koje podgrejete i samo dodate salatu.

(4) Poziv umesto dopisivanja. Kada već ne može uživo, efikasnije je pozvati nekoga nego se objašnjavati dopisivanjem – bilo mejlom bilo preko chat aplikacija. Ne treba da budete blokirani na onome što radite, ali obratite pažnju i da ne prekidate druge ljude često. Možete se dogovoriti da postoje neka vremena kada se odgovara na pozive, poruke, čak i više nego jednom u toku dana, jedino je bitno da svako ima miran period kada može fokusirano da radi.

(5) Završite sa radom. Ljudi oko mene, a i ja sama, imali smo tendenciju da radimo više nego što bi da idemo na posao. Nemojte puštati da se rad preliva van vaših radnih sati. Na kratke staze uradi se više, međutim, relativno brzo zamori i donese monotoniju i apatiju. Zaokružite dan, napravite beleške za sutra ujutru i završite radni dan.

Šta nam vraća mir i energiju

(1) Vežbajte. Vežbanje mi prija odmah nakon posla, jer me mentalno odvoji od dešavanja na poslu i omogući mi da se posvetim drugim stvarima, bitnim ljudima i svojim hobjima/interesovanjima. Drugi, očigledniji benefit je to što se pokrenem nakon višesatnog sedenja i statike. Ako ne znate šta da vežbate, i odakle da počnete ili kako da se vratite u formu prosto pronađite neki od mnogobrojnih kanala i fitness programa na YT i instagramu ili neku aplikaciju**. Unapred napravljeni programi su zgodni jer ne morate da razmišljate šta da radite nego pratite vežbe za taj dan. Od rekvizita vam treba samo peškir na podu. Takođe, dosta je teretana koje su sada svoje grupne programe prebacili on-line tako da razmislite i o tome. Mogućnosti su beskrajne. Važno je da ne preterujete – svaki drugi dan ili svaki dan pomalo ili tri puta nedeljno, nađite meru koja vam prija ali nemojte preskakati. Bolje ćete se osećati i imaćete više energije.

(2) Šetnja/Vožnja bicikla/ Vožnja rolera. Izađite napolje obavezno. Insistiram na izlaženju iz kuće jer nas zatvoren prostor ograničava i psihički nas posvesno pritiska. Sami ili u društvu prateći pravila bezbednosti. Osim što ćete se bolje osećati lakše ćete i zaspati.

(3) Uređenje prostora. Vodite računa da vaš životni prostor bude uređen. Jasno je da je to gotovo nemoguće sa malom decom u kući, onda to primenite bar na svoj radni prostor. Važno je, zaista, jer neuredan prostor izvlači energiju iz nas. Ima i ljudi kojima to nije bitno i ni najmanje, ostalima izvlači energiju. Osim običnog čišćenja, napravite svoj mini projekat šta bi voleli da promenite ili napravite u svom domu, ili ako postoji nešto što dugo čeka da mu se posvetite – ovo je zanimljiv trenutak da preuzmete stvari u svoje ruke bukvalno i malo radite rukama. Raditi rukama je još jedna od stvari koje me uzmemljuju, umiruju, kanališu višak emocija i nakupljene emotivne energije. Moj mini hobi je pravljenje rasvete – rezultat ovog perioda su bili podna lampa i abažur za luster 🙂

(4) Čitanje ili neki drugi hobi. Ovo je potpnuno individualno, šta god vas pokreće na akciju, podiže nivo raspoloženja ili vas umiruje. Nije neophodno da knjiga bude nešto “korisno” ili “filozofski” suština je samo da vama prija. Da li volite da pevate? Svirate neki instrument? Slikate? Crtate karikature? Pišete? Sadite cveće? Fotografišete?

(5) Održavajte kontakt sa ljudima. Pitajte ih kako su. Razmenite misli, razmenite kako se osećate i odmah ćete se osećati bolje. Mnogi meni dragi i važni ljudi su negde po belom svetu, tako da ova situacija ne menja stvari. Ne treba ceo dan da provedete kuckajući poruke naravno, par rečenica ume da bude inspirativnije od bilo čega na svetu.

(6) Rad na sebi. Ovaj period je vrlo interesantan za refleksiju sopstvenog ponašanja i obrazaca. Kada samog sebe počnete da posmatrate prelazite u drugačije raspoloženje automatski, možda otkrijete nešto novo. Ovo je potpuno zasebna tema, tako da je sada neću širiti.

(7) Ograničite čitanje vesti i društvenih mreža. Veliki je pritisak sa svih strana. Mnogo je informacija, poluinformacija, dezinformacija. Mnogo je i izjava i dešavanja od kojih me “zaboli mozak.” Nema od toga ništa konkretno i produktivno i ako ne čitate dva sata na dan informacije će stići do vas, ne treba se oko toga uopšte brinuti. 

Bonus: Čaša crnog vina 😉

Šta vama pomaže da ostanete u dobrom raspoloženju?

Autorka: Milana Milošević Minja

* Moja kombinacija su radni sto iz IKEA, radna stolica iz Astre, Acer monitor i laptop i Genus miš i tastatura.

** Trenutno pratim Home Reload program Nataše Ocean, kroz aplikaciju, pre toga sam pratila vežbe Nade Fitt i Milane Delić na instagramu, a pre toga neku aplikaciju za vežbe za core + trčanje.

/by

Perfekcionizam – 5 načina na koji krade radost

Vaspitana sam kao devojčica za primer – najbolji šak, odličan student, uvek težeći da budem još bolja. Moje obrazovanje je bilo pravolinijsko – osnovna škola, Matematička gimnazija, jedan od najbokljih studenata svoje generacije Elektrotehničkog fakulteta. Sve je delovalo isplanirano, po PS-u. Nakon toga sam odlučila da započnem doktorske studije i da počnem da gradim karijeru u razvoju softvera u privatnoj kompaniji. Moj svet, spolja, izgledao je savršeno, a iznutra, počeo je da se urušava. “Moranja” i “važno” prestali su da donose satisfakciju ostvarnenja. Sve je postalo besmisleno i prazno. Osećala sam se jadno uprkos svom poslu, obrazovanju, fitnesu, vezi i prijateljima. Tada je i započelno moje putovanje ličnog razvoja (pre osam godina u trenutku kada pišem ovaj članak). Mnogo toga se na tom putu pojavilo, a jedna od njih nedavno mi je privukla posebnu pažnju, kao pojava – perfekcionizam.

Perfekcionizam je u psihologiji definisan kao osobina ličnosti koju karakteriše težnja ka savršenstvu i postavljanju visokih standarda performansi, praćena kritičkim samovrednovanjima i zabrinutostima u vezi sa ocenama drugih (Wikipedia) [1] [2].

To sam bila ja tokom celog svog školovanja i polazilo mi je za rukom da zadate standarde ispunim, međutim, kada sam napustila svet definisanih akademskih očekivanja, ovo je postao najmoćniji mehanizam za samodestrukciju. Ovaj tekst je moja refleksija teme, iz ličnog iskustva.

1. Perfekcionizam se fokusira samo na ono što nedostaje

Postavljate jedan cilj i ostvarujete ga. Sledeći, i sledeći. Uvek postoji nešto više što je trebalo da je već urađeno, a nije. Dobri ste u poslu koji obavljate, postoji neko bolji. Najajbolji ste u onome što radite, postoji neko ko zarađuje više. Zadovoljni ste svojom karijerom, prijateljima i svojom fizičkom kondicijom, postoji neko ko je zadovoljniji porodičnim životom. Ako ste u braku, postoji neko ko već ima decu.

Evo jednog primera iz svakodnevnog života. Nedavno sam razgovarala sa jednim prijateljem koji ima 25 godina:

  • On: „Već godinu dana radim kao diirektor jedne firme, a trenutno takođe radim na inovativnom projektu sa prijateljem… (objašnjava mi projekat)“
  • Ja: „To je impresivno! Ti si zaista jedan od najuspešnijih ljudi koje sam upoznala! “
  • On: „Hvala, ali onda ne poznaješ toliko uspešnih ljudi. Još uvek nemam nešto svoje, i dalje radim za nekog drugog. Tako da, ja to ne bih smatrao baš uspešnim. Jer znam dosta ljudi koji su i mlađi od mene a imaju svoje projekte, i ”uspešniji” su generalno”

Zbunio me je – jednostavno sam mu dala kompliment, podelila svoj utisak o onome što mi je upravo objasnio, i umesto da ga primi onakvog kakav je, rastavio ga je na racionalan i okrutan način. Znam da je skroman, ali nisam očekivala ovu reakciju.

Konstantno traženje sledećeg cilja koji treba postići je navika

Konstantno traženje sledećeg cilja koji treba postići je navika, obrazac razmišljanja, koji se ponavlja iznova i iznova godinama. To menja vaš fokus i usmerava ga ka stvarima koje niste uradili (ili bar ne dovoljno dobro). A sve zato da biste napredovali i uspeli.

U školi to dobro funkcioniše. Gura vas da razvijete neke delove svog potencijala i izgradite radne navike.

Tokom godina, usredsređenost na ono što nedostaje, obučava vaš um da traži i uočava sve što nedostaje. A u tom postupku odbacuje postignuća i vrednosti koje stvarate, ne pridajući im na značaju.

Vi ne dozvoljavate sebi da uživate u vašim uspesima, da ih slavite, da slavite život. Odmah idete na sledeći izazov. U stanju ste da vidite samo ono čega nema i ne cenite i vrednujete ono što već imate. A to vas na duge staze čini nezadovoljnima i nesrećnima. Život vam se čini prazan, besmislen, da nemate svoju svrhu. A sve to proizilazi iz jednostavne činjenice da ne uspevate da uvidite šta je to što već imate i šta ste do sada stvorili i uradili.

Rešenje

Ovakvo ponašanje je teško promeniti, zato što je vaša slepa tačka, ali nije nemoguće. Osoba bi radije rekla: „Ne, ne mogu to da promenim, zadatak posle zadatka i sledim cilj za ciljem. Ako to promenim, tada to ne bih bila ja, ne bih bila marljiva i ne bih zaslužila uspeh! “ Istina je da zaslužujete uspeh, a ako vi ne vrednujete sopstveni uspeh i postignuća, niko drugi neće. A to činite tako što namerno prekidate naviku neprekidne jurnjave fokusirajući se na vrednost: Kada tok destruktivnih misli preti da vas preplavi, morate sebi reći: „Ja vredim. Uspela sam ovo i ovo i ono i sve to ima vrednost “. U početku će vam delovati čudno, besmisleno, blesavo, ali postepeno će poboljšati vaš osećaj sopstvene vrednosti i vrednosti vašeg rada. Morate biti strpljivi i uporni.

Dalju razradu ove teme pisala sam u tekstu: Sindrom varalice – samovrednovanje (deo II).

2. Perfekcionizam paralizuje vaše akcije

U pokušaju da uradite sve na najbolji mogući način, bez grešaka i neuspeha, potreban vam je plan akcije. Ali nije bilo kakav plan, potreban vam je savršen plan! Cilj planiranja nikada nije savršen plan, nego koliko toliko procena. Inače bi planiranje trajalo večno. Obeshrabruje vas svako “ali” i sve ideje što može poći po zlu i na kraju upropastiti vašu ideju. Postajete iscrpljeni vlastitim mislima, a da zapravo ništa niste ni uradili. Misli su vam kompleksne, trudite se da pronađete savršena rešenja izbegavajući sve nedostatke.

Primer takvog ponašanja je jedan od mojih bivših kolega. On se toliko brinuo kako treba da formatira neki izveštaj, šta da napiše, kako će to izgledati nadređenima, žaleći se sve vreme kako ima važnijeg posla, da je čitavu nedelju proveo raspravljajući o izveštaju – sa mnom i bilo kim ko je hteo da ga sluša. Kladim se da je mogao da napiše izveštaj i u međuvremenu dobije dve povratne informacije, ali umesto toga jedino što je uradio bilo je da brine.

Problem unapred

Moj lični primer je bio sa vratima tuš kabine. Trebalo mi je skoro godinu dana da nazovem prodavnicu koja mi je prodala tuš kabinu da objasnim da ljudi koji su radili renoviranje kupatila nisu znali kako da montiraju vrata (koja su spadala) i da mi treba od njih da mi pošalju nekoga ko će to umeti da uradi. Jednom kada sam pozvala, vrata su bila montirana za manje od nedelju dana, nisu mi ni naplatili! Moj tok misli krenuo je od odlučivanja da li je bolje tražiti od radnje preporuku (mogli su da odbiju) ili da pokušam da pronađem nekoga sama, kako to da uradim? Ko može da mi da preporuku? Kada će ta osoba moći da dođe? Da li će moći, ovaj put, da obavi posao kako treba ili ću morati ponovo da zovem za mesec dana? U tom trenutku sam zamišljala vrata koja ponovo spadaju, i potrebu da to neko ponovo popravlja. Preplavljena takvim razmišljanjima odustajala sam.

Taj obrazac sam otkrila i u razgovoru sa ljudima koji su mi veoma bliski. Ako ta osoba ima problem, odbacuje je svako rešenje koje joj se predoči, lako pronalazeći „ono što u tome nije dobro“ i „koji je rizik u tome“ i „146 načina zašto to neće funkcionisati u njihovom slučaju. ” Glavni problem je u razumevanju procesa promene:

„Šta god verujete da možete ili ne možete, počnite. Akcija ima u sebi magiju, milost i snagu. ” – Goethe

Rešenje

Počnite. Na putu će se pojaviti smernice, tragovi i pitanja, ali kada jednom krenete u akciju, akcija će pratiti akciju i sa svakim korakom bićete bliži realizaciji. Razmišljanje će vas ostaviti na istom mestu gde ste bili juče.

3. Perfekcionizam nije isto što i kvalitet

Držite stare delove ličnosti i očigledno nekorisna ponašanja, obično nesvesno, utemeljeno na prošlosti. Ono što perfekcionizam održava živim u ličnosti jeste verovanje da ćete, ako ga pustite, postati osrednji, izgubiti ono što ste do sada izgradili, prestati da obavljate kvalitetan posao.

Zapravo, ništa od toga nije tačno.

Jednom kada prestanete da se brinete o tome šta bi moglo da pođe po zlu i šta je sve moglo da se uradi bolje, plašeći se da će neko otkriti nesavršenosti i osramotiti nas u javnosti, razmišljajući i brinući o onome što mislite da je važno učiniti, prestaćete da budete pod stresom. Moćićete da zapravo slušamo šta je zaista važno za vaše nadređene, klijente, saradnike. Bićete otvoreniji za iskrenu komunikaciju, povratne informacije i moći ćete da uradite ono slušate – šta je najvažnije, a ne ono što je savršeno. Jednom rečenicom postaćete efektivniji i prijatniji za rad, a samim tim uspešniji.

Rešenje

Treba samo pustiti sopstvena razmišljanja koja se vrte u krug i pitati se šta je ono što zaista donosi vrednost.

Dalju razradu ove teme pisala sam u tekstu Sindrom varalice – Kako ga prevazići? (deo I).

4. Veoma je demotivišuće za saradnike

Imati perfekcionistu za saradnika nije nimalo zabavno. Frustrirajuće je. Kritikovaće bez ideje za poboljšanje, ili će zgrabiti posao samo za sebe neučestvujući u timskom radu, jer misli “Ja to mogu bolje”. Ako je perfekcionista nadređeni, verovatno će upasti u mikromenadžment i neće uspeti da delegira posao. U oba slučaja, rezultat za saradnike je isti – frustracija i demotivacija za rad i aktivno učestvovanje. Ilustruvaću to primerima.

Prvi primer je neki tekst rada koji smo kolega i ja zajedno pripremali. Ja sam pisala osnovni tekst (pošto mi je bilo lakše nego njemu da pišem na engleskom), a on je davao povratne informacije, komentare i predloge. Trebala nam je čitava večnost da sve to sastavimo. Bila sam očajna nad nejasnim komentarima da mu se ne sviđa neka rečenica ili da nešto ne zvuči dobro i da bi to trebalo parafrazirati. Da sam znala bolje, bolje bih napisala! Sa svakom iteracijom imala sam sve manje motivacije da bilo šta ispravim. U mojim očima nije trebalo da napišemo savršen tekst, već razumljiv – naš mentor bi svakako dao povratne informacije na suštinu sadržaja, a mi ćemo ionako morati da ispravljamo, zašto izgubiti dragoceno vreme na nešto što će verovatno biti izmenjeno. Da ne spominjemo da je posle toga, sve ispravljao lektor. Na kraju, nakon brojnih iteracija i mnogo frustracije, predali smo tekst rada i dobili negativan odgovor iz časopisa – dobili smo puno korisnih komentara o tome što je bilo važno urednicima i šta bismo trebali da poboljšamo. To nam je ukazalo šta je zaista važno, a šta smo mislili da je važno i oko čega smo gubili vreme.

Može on to bolje i mikromenadžment

Drugi primer je još jedan kolega perfekcionista koji nikada nije bio zadovoljan tekstom, menjajući ga iznova i iznova, beskrajno. Štaviše, sa svakom iteracijom se pojavljivalo nešto drugo, tako da se početna ideja širila, stvari su se nagomilavale, a proces je vodio od nečega što je „gotovo završeno“ za mesec dana, do nečega što dva meseca kasnije još nije završeno. Početni tekst koji je koleginica predložila i njena ideja je rastavljena i gotovo je nestala u ovom procesu. U međuvremenu, projekat je izgubio pripritet za kolegu perfekcionistu i ostavljen je po strani, čekajući da se njegov raspored oslobodi, kako bi mogao da odobri konačnu verziju. Koleginica se na kraju osećala demotivisano i odvojeno od tog projekta.

Rešenje

Čak i ako znate da možete da uradite nešto bolje nego drugi, nemate vremena da radite sve. Zato pustite druge ljude da žive, stvaraju i prave greške. Uz vašu pomoć i iskrenu povratnu informaciju vaši saradnici mogu da nauče i da se poboljšaju i tada će i vama i drugima biti lakše. Oduprite se iskušenju da radite umesto drugih i to samo na svoj način!

5. Ograničava vašu karijeru

Perfekcionizam čini gotovo nemogućim učenje iz iskustva i uživanje u tome. Iskustvo podrazumeva da ste uradili mnogo toga, i da nije sve bilo uspeh. Neke od ovih stvari bile su najbolje što se u tom trenutku moglo uraditi, ali ipak nisu dale dobre rezultate. Za perfekcioniste je to vrlo uznemirujuće.

To sam prepoznala osvrćući se na brojne situacije kroz koje sam prolazila kao projektni menadžer, a koje su za mene bile preplavljujuće i veoma stresne. U svakom trenutku pokušavala sam da optimizujem svoje ponašanje, da uradim ono što je ispravno, da zadovoljim klijente i istovremeno pokušavam da sprečim da se pritisak prelije na moje saradnike. Preispitivala sam sve što sam radilao, proživljavajući noćnu moru, da sam mogla da uradim nešto bolje, da sam trebala da znam bolje i da okolnosti ne bi trebale da su te koje su da je neko (druge strane uključene u projekat) to bolje osmislio. Osetila sam se kao neuspeh svaki put kad nisam znala šta da radim.

Stres je u tada bio neizbežan. Izgaranje (burnout) je bilo neizbežno. Preplavljena imperativom da uradim optimalnu stvar i da moram da znam i shvatim šta je optimalna stvar, sa mnoštvom faktora koji se svakodnevno menjaju nisam uspelao da uvidim da ja i ono što radim, iako nije bilo savršeno, je donosilo važan napredak na projektima. Možda bi neko drugi uradio nešto drugačije, ali to ne znači da bi dalo bolje rezultate. Druga važna stvar koju sam na ovaj način propustila su dragoceni saveti i komentari iskusnijih i starijih rukovodilaca, kao i njihov način postupanja sa situacijama u kojima ja nisam znala šta da radim.

Rešenje

Ako ste neko ko nastoji da se poboljša, danas ćete uvek biti bolji nego što ste bili juče. Glupo je mučiti se „to je trebalo da znam” i osećati se loše zbog toga. Postavljajte pitanja, tražite savet, tražite rešenja i verujte svojoj intuiciji umesto da previše razmišljate.

Moguće je prevazići perfekcionizam

Ključno je:
(1) postati svestan svog ponašanja
(2) ne kriviti sebe za to, već se fokusirati na učenje
(3) naučiti da cenite sebe i svoj rad uprkos tome što nije „savršen“.

Koliko god jednostavno zvučalo, zahteva ličnu odluku, posvećenost i mnogo samosvesti da bi se na nesavršen način pratio put vrednosti, a ne put perfekcionizma. Koja su vaša razmišljanja? Znate nekoga ko bi ovo trebalo da pročita? Podelite i komentarišite.

Do sledećeg čitanja,
Minja

The form you have selected does not exist.

[1] Stoeber, Joachim; Childs, Julian H. (2010). “The Assessment of Self-Oriented and Socially Prescribed Perfectionism: Subscales Make a Difference” (PDF). Journal of Personality Assessment. 92 (6): 577–585. doi:10.1080/00223891.2010.513306. PMID 20954059.

[2] Flett, G. L.; Hewitt, P. L. (2002). Perfectionism. Washington, DC: American Psychological Association. pp. 5–31.

/by